Table of Contents
BUKUREŠTANSKI MIROVI I RATOVI
Slobodan Ivkov
Prvi bukureštanski mir
Prvi bukureštanski mir je .an 28. maja 1812. posle rusko-turskog rata, u kojem je Srbija bila posredni učesnik i saveznik Rusije. Bolje rečeno, Srbija je od Rusije tražila pomoć za svoj ustanak protiv Turske 1804-1813., za koji je pre toga bila ohrabrivana i podržavana upravo od Rusije i Austrije, zbog njihovih interesa i antagonizama koje su imali sa Otomanskom imperijom.
Onda su se Rusi i Austrijanci povukli…
Srbi su ostali na čistini…
Naime, u Srbiji su vlast 1801. samovoljno uzeli “janičari”, izuzetno nasilni vojnici, pogotovo kada bi bili daleko od vojne komande. Janičari su doslovno postajali odmetnici od centralne turske vlasti, ako im ona plate ne bi davala na vreme. A u ovom periodu ih baš i nisu dobijali, ni na vreme ni u dogovorenoj visini, pa im je prećutno dozvoljeno da se za plate “sami snađu” na terenu, dok se situacija u turskoj državnoj kasi ne popravi.
Janičari su bili najsuroviji deo turske vojske, sačinjen od otete i odvedene dece, odnosno od poreza podanika “u krvi”, uziman od ne-turaka, većinom hrišćana (Jevreji i Jermeni su bili izuzeti) i, ređe, zarobljenika koji bi dokazali vernost sultanu.
Roditelji su svakih 5 godina morali da daju Otomanskoj imperiji bar jedno muško dete. Ta deca uzrasta od 8-12 godina, islamizovana su i vaspitana vojnički, najviše kao pešadija, a onda bi bili slati ili bi se sami vraćali u svoj rodni kraj da budu krvnici svom narodu.
U kolonama su iz Srbije, zajedno sa odvođenim ženama i budućim robovima, ta deca morala peške da stignu do Istanbula. Spartanski test izdržljivosti. Taj grad je danas vazdušnom linijom od Beograda udaljen oko 700-1.000 km, a u periodu 1400. do 1826. godine, kada su janičari ukinuti jer su se svugde toliko ostrvili da više nisu mogli biti kontrolisani ni od sultana, kroz planinske staze se putovalo mesecima. Kolone hrišćanske dece i žena bile su desetkovane. I to je u srpskim stripovima mnogo puta opisano (Ilustracije br. 15 i 16).
Zime 1803/1804. janičari su na prevaru ili bez najave pobili skoro sve srpske kneževe. Najmasovnije, 4. februara 1804. Doživljavali su ih kao svoju konkurenciju za vlast i zaveli su stravičan teror, ali je tu bilo i predpriče…
Četiri age su prednjačile: Aganlija, Kučuk-Alija, Mehmed-aga Fočić i Mula Jusuf. Turski sultan za to nije znao i nasilje sigurno ne bi odobrio, želeći mir u svojim dalekim provincijama, pogotovo na granici sa Austrijom. Sultan je odmah poslao izaslanika Bećir-pašu koji je pogubio četiri “dahije”, ali prekasno.
Preživeli Srbi su se već pobunili deset dana posle surovog masakra najuglednijih i najbogatijih Srba.
No, i tu se, da budemo pošteni, istorijske činjenice “kontekstualizuju” i “sažimaju”. U istoriji se često pominje seča knezova od pobesnelih dahija, koja je nesporna.
Ipak, valja tu, kao i incidentu na Čukur-česmi kada su navodno Turci ubili jednog srpskog dečaka (eno mu i ležećeg spomenika ispod Narodnog pozorišta u Beogradu) pa je došlo do srpske pobune, sukoba i turskog bombardovanja Beograda, posle kojeg su Turci napustili Beograd, ali istina je bila da je ranjeni dečak preživeo i posle velik narastao, te se moraju i narativu o strašnoj janičarskoj seči knezova dodati i sledeće činjenice.
Ako se vratimo nekoliko godina unazad, naći ćemo da su ne samo Đorđe Petrović “Karađorđe” (“Black George”?), budući vođa Prvog srpskog ustanka, nego i prvi, najčuveniji posečeni knez Aleksa Nenadović (1743-1804) bili “preko reke” u austrijskoj vojsci i borili se tokom austrijsko-turskog rata protiv Turaka oko 1790. Za drugog čuvenog posečenog kneza Iliju Birčanina – ne znam pouzdano.
Austrijanci su svašta naobećavali Nenadoviću i ostalim lakovernim Srbima, a onda su 1791. .ali sa Turcima tzv. Svištovski mir i “pustili nas niz vodu”, po ko zna koji put u istoriji.
Razočaran, Aleksa Nenadović se vraća u Valjevo. Opet je bio valjevski knez. Potom mu đavo ne da mira, pa organizuje svoju uvežbanu srpsku narodnu masu, i staje sada na stranu Turaka. Pošto nema više rata sa Austrijancima, a Pazvan-Ogluovi janičari su se ostrvili i okrenuli se protiv samog paše, Turčina Hadži Mustafe-paše, valjda da traže svoje plate, vlast u kraju, šta li… i paša pusti Aleksu Nenadovića da se sa svojima na pašinoj strani bori protiv janičara. Tursko-turski sukob velikih razmera, a na teritoriji Srbije, odnosno Beogradskog pašaluka. Nenadović je okupio zavidnu vojsku, dobro se organizovao i sa pašinim vojnicima suprotstavio janičarima, ali u zlo doba pogibe Mustafa-paša.
Šta sad?!
Sve podseća malo na priče Broja Jedan iz Alana Forda, samo što situacija uopšte nije bila smešna. Nenadović predloži janičarima da sada više nema svrhe da se biju, nego da se u miru raziđu.
Janičari neka preuzmu vlast, a Nenadović i borci da se vrate kućama, ali da ih janičari ne diraju. Svako da gleda svoja posla!
Kakav preokret radnje! A ovo nisam video nigde stripovano.
Dakle, dogovori se Nenadović sa janičarima, hendluje, uglavnom raspusti svoje borce kućama nevoljno, i tako.
Ne pomire se Aleksa i janičari baš sasvim verujući jedni drugima. Kontrolišu se ispod oka, i stvar pomalo “legne”. No, onda se Aleksa Nenadović opet seti Austrijanaca, pa napisa pismo austrijskom majoru Mitereru da ima oko sebe na vezi izvestan broj momaka, koji skokom – kad on okom, samo da mu se doturi iz Austrije malo podrške i džebane…
Janičari dočuju šta smera Aleksa Nenadović, uhvate kurira i pročitaju pismo Austrijancima, potpuno polude i tako, evidentno ničim izazvana, poče 1804. seča knezova, gde on među prvima postrada, izbi Prvi srpski ustanak, a ostalo se zna…
O tome dalje ima stripova!
Mala pauza!
Evo ilustracije 120, naslovne stranice jubilarnog srpskog stripskog časopisa “Mika Miš” br. 400 (doživeo je on i 500. broj) od 5. aprila 1940. godine. Odaberite sami ko vam je od ovih likova na njoj istorijski lik, i u kojoj oblasti, a ko nije (ilustracija br. 120)!
Turska je polako gubila severne teritorije od Austrije, koja je posle 1684. sigurno nadirala ka jugu, od kada je poslednji put i definitivno odbila tursku opsadu Beča 1683. Potiskivanje Otomanske imperije na jug ispod reke Dunav je nastavljeno.
Posle iznuđenog mirovnog sporazuma 1699. u Sremskim Karlovcima (pored grada Novog Sada), Turska je morala da napusti sve svoje do tada oko 150 godina držane severne teritorije (danas srpske gradove Suboticu, Sombor, pa mađarski Pečuj, Kečkemet…).
Sve to do današnje Budimpešte zvalo se Budimski pašaluk.
Beograd su Austrijanci osvojili 1717. i, što se malo zna i u Srbiji, od 1718. do 1739. osnovali Austrijsku kraljevinu Srbiju, a bez srpskog kralja. Onda su posle par decenije 1740. opet izgubili od Turaka Beograd i opet otišli 10 km severnije u Zemun, ostavivši srpski narod na cedilu.
Ipak, u tom relativno kratkom periodu austrijske vlasti dogodilo se nešto što je vekovima posle, sve do danas, ostavilo traga u istorijama srpske i svetske, ne samo popularne kulture i stripa, nego i fantastike.
Istorija vampirizma
Sa terena izvan Beograda počele su 1725. da u komandu stižu čudne i zastrašujuće vesti od ozbiljnih austrijskih lekara i administratora. Kao što je već napisano, Turci škole, lekare i bolnice do tada u Srbiji 300 godina nisu dozvoljavali!
Austrijanci ne drže mnogo do šale i slučajnosti!
Iz Beča je stigla naučna ekspedicija, poslata 1732. na teren, u Medveđu kod Trstenika, posle misterioznih incidenata u Srbiji 1725. i 1731. godine, o kojima su se širom Evrope pronosile različite glasine. “Malo nam je bila protekla epidemija kuge!”, glasili su nemački naslovi.
Iz grobova su se noću dizali seoski mrtvaci, nazivani čudnom srpskom rečju, koja je valjda jedina ušla u svetske rečnike: vampir!
Akteri su bili primarni nosioci “zaraze”: mrtvaci Pavle Arnaut (zarazio ga je neko ujedom na Kosovu) i Petar Blagojević (očigledno sin nekog Blagoja), dok su sekundarni, preminuli posle uglavnom tri dana inkubacije bili: hajduk Stanko, hajduk Miloje, Joakim (sin hajduka), a da bi sve bilo rodno ravnopravno, iskopane su i vampirke Stanojka, Milica, Ruža i Milosava, i usput još neki sumnjivci sa indikovanim reemisijama…
Pored urednog evidentiranja zanimanja uglednih meštana (zanimanje: hajduci!), u propratnoj knjizi koja je proistekla po povratku u Beč iznose se i oni fakti koji se u srpskoj javnosti često prećutkuju: “…ostaje činjenica da u ono vreme Srbi porodična prezimena nisu imali”!
Pun naslov štampane austrijske knjižice-naučnog izveštaja glasi: “Dokumentovano i detaljno saopštenje o vampirima ili ljudskim krvopijama koji su se ove godine i prethodnih godina pojavili u Kraljevini Srbiji sa razmatranjem o tome i rukopisom jednog oficira iz puka princa Aleksandra iz sela Medveđa u Srbiji upućenim čuvenom doktoru univerziteta u Lajpcigu”.
Opširan naslov, ali sveobuhvatan i detaljan. To su Nemci! Još se ispod dodaje: “Štampano 1732. godine i može se naći kod Avgusta Martinija, knjižara na starom Trgu Nojmarkt na uglu ulice Gevand”.
“Upakovan” je znameniti naučni (imajmo na umu da je nauka pre 300 godina bila malo drugačija…) elaborat, posle kojeg je u svetu ustanovljen tada za Evropu šokantni fenomen vampirizma! Obim knjige od 80 stranica je obrnuto srazmeran njenom značaju za srpsku, balkansku, evropsku i svetsku kulturu!
“Nakon završene provere, svim ovim vampirima odsečena je glava i zajedno sa telima potpuno spaljena, pepeo im je bačen u vodu, a raspadnuta tela su ponovo položena u grob.” Ja tu vidim jednu kontradiktornost ali ipak želim da poklonim poverenje časnim austrijskim istraživačima.
Ne časeći časa, ubrzo je u 18. i 19. veku za svetski publikum, vazda željan misterija, krvi, nasilja i vaskolikih čudesa iz naših sumanutim vašarskim i čergarskim duhom oduvek prožetih balkanskih krajeva (ni danas, nažalost, nije drugačije nego što je bilo 1725. ili 1732. – psi koji rastržu decu, bebe koje tobože umiru na rođenju a onda se nalaze oživljene po belom svetu…), nastao i primereni literarni podžanr horor-književnosti. O naučnim disertacijama da i ne govorimo…
Vampirski idiom jeste krunisan, te na mnoge načine karakternim konvencijama likova i njihovim međuodnosima u velikoj meri rezimiran i standardizovan promocijom 1897. romana “Drakula” Abrahama – Brama Stokera, koji je povezao vampire iz austrijskog izveštaja i Vlada Drakulu – Cepeša, no treba se prisetiti i nekih Bramovih beletrističkih preteča – što engleskih, što ruskih – takođe inspirisanih, u ovoj knjizi dokumentovanim “srpskim incidentom”: roman “Vampir” iz 1819. Bajronovog lekara Džona Vilijama Polidorija, “Vampir” iz 1841. Alekseja Konstantinoviča Tolstoja, pa “Karmila” Šeridana Le Fanua iz 1871….
Narativni konstrukt je u 20. i 21. veku medijski procvetao, nezamislivo i nesagledivo razgranat po stripovima, TV serijama, filmovima, internetu, digitalnim video-igrama i gde sve ne, ali naučno verifikovana srpska izvorna predstava iz 1731. o vampiru kao povratniku iz mrtvih, unekoliko se razlikuje od literarnih obrada, pogotovo Stokerove.
To se jasno vidi iz austrijskog Saopštenja i čuvene naučne “Lajpciške vampirske debate” o epidemiji, koja je još onda pretila da se pretvori u svetsku pandemiju, za koju je virus korone mačji kašalj. Možda bi mogla da se meri samo sa onom vampirskom zarazom iz romana sa 3-4 izdanja u Srbiji, knjigom “Ja sam legenda” Ričarda Metisona, po kojoj je snimljeno nekoliko verzija filmova.
Tu uzgred provejava i intriga o prisvojenom autorskom pravu, jer stvar je, u stvari, otkrio evangelistički pastor Mihael Ranft a “priredio” (plagirao?) knjižar Avgust Martini 1732. Onda počinje “rašomon” sa različitim verzijama izveštaja kod različitih izdavača…
Postoje i kasnija “dosoljena” izdanja drugih izdavača i pisaca, koji su posle 1732. videli da se Avgustu Martiniju projekat odlično isplatio.
Teško da neko ima evidenciju o bar većini svetskih stripova koji su oko vampirskog idioma nastali za prethodnih vek ili dva. Bilo ih je mnogo i srpskih. No, po srpskom običaju, kratkog daha. Kako trajanje i upornost dovode i do obima, pa i do kvaliteta, ne samo u 21. veku već u celokupnoj istoriji srpskog stripa neprikosnoven je projekat “Vekovnici” koji se sastoji od preko 10 albuma i bar stotine priča koje je sa, nagađam, preko 50 crtača realizovao i odštampao stripski scenarista Marko Stojanović. Približava mu se po obimu i višetomni projekat “Beskrvni”.
