Table of Contents
A srpski hajduci?
Istina je da su otimali od bogatih, ali malo je svedočanstava da su i davali siromašnima, premda se to valjda podrazumeva, jer su i oni bili sirotinja. Muka ih je naterala u zasede na putevima. Možda i laka zarada i želja za afirmacijom u kraju, možda i za avanturama, ali to je bilo sigurno manje važno. Ko zna…
Engleski narodni pripovedači su bili veštiji. Njihov Robin Hud možda jeste bio istorijska ličnost (u tom slučaju, i on je predmet ovog projekta o stripovanoj istoriji), a možda i nije (ali jeste deo istorije stripa), pa bi mu verodostojni status bio koliko i biografija Vilijema Tela, Barona Minhauzena ili ličnosti iz romana “Rat i mir” Lava Tolstoja.
Pretpostavimo da je Robin Hud bio istorijska ličnost, da narodni pesnici i pripovedači nisu ništa dodali ili oduzeli, da je sa svojom bandom iz Šervudske šume pljačkao od bogatih samo da bi davao siromašnima, a da mu je glavni neprijatelj odista bio notingemski šerif Rodžer de Movbrej.
Za svaki slučaj da zabeležimo kako je on bio – malo zahvaljujući američkim i engleskim filmovima u srpskim bioskopima, a malo tome što je i on bio borac protiv “sile i nepravde” – veoma poželjan i, koliko znam, nikada osporavan od strane srpskih komunističkih vlasti.
Mislim da nije bilo stripske verzije, pa čak i jedne ne.ane koja je još pedesetih ličila na superherojsku, a da nije prevedena u Srbiji.
Nedeljni zabavni časopis “Politikin zabavnik” sa stripovima, koji su u srpskom komunizmu zauzimali više od pola sadržaja da bi prvih decenija 21. veka stripovi (paradoksalno) bili redukovani, i sa drugim prilozima (reportaže, prikazi, vesti, priče…), prvi put se pojavio na kioscima 28. februara 1939.
Na kioscima je bio doslovno do dana kada su Hitlerovi nacisti u nedelju 6. aprila 1941. bombardovali Beograd (poslednji 220. broj je objavljen 4. aprila, u petak) i okupirali celu Srbiju i Jugoslaviju za manje od dve nedelje, 17. aprila 1941. godine (Ilustracije br. 124, 125 i 126).
Kakav je bio jugoslovenski patriotizam izvan Srbije vidi se i po tome što je bilo gradova koje nacisti (a bogme ni Englezi i Amerikanci) nisu nikada bombardovali – a i današnjih republika, odnosno u Kraljevini Jugoslaviji banovina – u kojima su 1941. pristigle Nemce masovno na ulicama dočekivali i cvećem. A na Balkanu su i oni!
“Politikin zabavnik” je Izlazio dvaput nedeljno, utorkom i petkom.
Posle Drugog svetskog rata, pripreman je decembra 1951. a obnovljen pred čitaoce i na kioske poslat 5. januara 1952. i to opet sa brojem 1. Čudno, jer je bio na istom, velikom novinskom roto-formatu!
Možda je baš i bio štampan na istim mašinama. Naravno, i sa stripovima u sadržaju. Većinom Diznijevim (“Miki”, “Pluton”, “Hijavata”, “Tri praseta”…), ali i “Mornarom Popajem”, “Duškom Dugouškom”, stripovima Karla Andersona i sl. Na revijalni, njuzmagazinski format je prešao januara 1968. Izlazi i danas, jednom nedeljno – petkom. Dakle, na današnji, približno 3.600. broj, uvek treba dodati 220 brojeva više – onih od pre Drugog svetskog rata.
No, ono što se zapaža u obnovljenom “Politikinom zabavniku” 1952. je da su u sadržaju stripovi groteskne stilizacije. Prvi objavljeni realistički crtan strip je, naravno, “Robin Hud i njegova družina”. Autori nisu bili .ivani, pa ni pisci tekstova, ali po ne baš najjasnijoj ličnoj ručnoj signaturi (C. R. Selgrove?) i stilu, čini se da je baš britanskog porekla.
A evo kakva je bila najava pre prvog prizora tog prvog realističkog stilizovanog stripa, pisana od komunističkog urednika “Politikinog zabavnika”: “U XII veku Engleska je stenjala pod jarmom obesnih i gramzivih feudalaca. U zemlji nije bilo gotovo nikakve vlasti, te su plemići vršili najgrublja nasilja nad narodom. Hrabri ljudi odmetali su se u šume i odande se borili protiv nasilnika. štiteći narod.” (ilustracija br. 101)
Slične najave su išle i uz stripove o hajducima.
Vidimo da su u komunističkoj Srbiji i Jugoslaviji drumski razbojnici ideološki bili prihvatljivi kao tobožnji borci protiv feudalaca-eksploatatora. Žrtve koje nisu bili feudalci su bili kolateralna šteta.
I serija svesaka “Lale” je objavljivala avanture ovog lika, ali od drugog (drugih?), ne.anog (nekoliko?) autora. Šezdesetih je ovo bila najpopularnija serija stripskih avantura, pretpostavljam opet engleskih autora (ilustracija br. 26).
Zanimljivo je da je u ovoj seriji svesaka “Lale” bilo i SF-stripova, od 1969. Marvelovih “Osvetnika” i “Derdevila”, ali da su urednici gledali da u 32 stranice uklope, ili stripove iz bliske epohe ili iz iste zemlje porekla (na primer, uz superheroje – kratki vestern). Nije se uvek moglo, a retko koji strip je zauzeo sve stranice, pa se popunjavalo i karikaturama ili raznim zanimljivostima. U ovoj konkretnoj svesci br. 39 Robin Hud zauzima 21 stranicu, 7 tabli je odvojeno za stripovanu pesmu u desetercu Petra “Pere” Radičevića o Stevanu Musiću, poginulom srednjovekovnom junaku bitke na Kosovu 1389. godine, na 3 stranice su karikature, dok je na 1 stranici zanimljiva istorija:
– “Tokom 432 godine (1368-1800!) svi engleski kraljevi, uključujući i Elizabetu Prvu, nosili su titulu Kralj Francuske!“,
– “Ruski car Pavle upotrebljavao je dva pištolja sa po tri cevi!“…
Pomenuo sam ranije svesku “Hajduk Veljko” Živorada “Žike” Atanackovića iz 1965. godine (Ilustracije br. 17, 18 i 19). Strip se toliko dopao publici da je autor junaka serijalizovao, pa se narednih godina pojavilo još avantura. Na primer, 1966. je izašla sveska “Hajduk Veljko u Poreču” (ilustracija br. 27).
Svoju fascinaciju srpskim hajducima je opet iskazao Đorđe Lobačev. Već je pomenuto, čim je 1965. ponovo počeo iz Rusije da dolazi jednom u dve godine, da crta ovde po hotelskim sobama i stanovima prijatelja, i da objavljuje u Srbiji (stripove, pa ni svoje nije smeo da kao ovdašnju štampu nosi nazad u komunističku Rusiju kao propagandu revizionističke Jugoslavije), dao je 1965. i on svoju verziju svojeglavog hajduka Veljka, koji se suprotstavio ne samo Senatu koji je vodio pobunu, već 1807. i samom vođi Prvog srpskog ustanka “Karađorđu” (ilustracije br. 28 i 29).
Da je teško predvideti trendove i “modu” u srpskom istorijskom stripu, pokazuje i primer stripovanja života i “opusa” ovog hajduka. U vremenskom periodu od nekoliko godina (1965/1968.) dobili smo najmanje 6 stripova od najmanje 4 autora, a o istom istorijskom liku!
Branislav “Brana” Jovanović je 1968. po scenariju ne.anog pisca teksta, u retro-maniru stripova “Tarzan” iz 1929. i “Princ Valijant” od 1937. godine Harolda “Hala” Fostera (niz sukcesivnih crteža sa tekstom ispod prizora, što je u suštini vrsta prelaza prastripa u moderni strip koji ima tekst upisan u “balone”) nacrtao u 11 prizora na 2 table životopis hajduka Veljka. Objavljen je na dve stranice časopisa “Politikin zabavnik”, tako da se u nizu kadrovi sa jedne stranice časopisa odmah redom prelivaju na drugu, narednu stranicu, umesto da se slažu jedan ispod drugog na stranici, pa da radnja tek onda prelazi na narednu stranicu (ilustracija br. 30)
Usput, u svetlu aktuelnog naglašeno bačenog svetla na položaj žena u svetu kojim su donedavno navodno dominirali muškarci (pokret “Mee Too”), veoma je zanimljiv osvrt na emancipovane Srpkinje u srpskom istorijskom stripu. Uz Veljka je u hajducima i u Prvom srpskom ustanku nesporno bila ravnopravna žena Čučuk Stana (pr.: Choochook Stana).
Prikazali su je i Đorđe Lobačev i Žika Atanacković, ne samo kako ravnopravno jaše sa Veljkom, nego i učestvuje u bitkama, pri čemu je saborci poštuju (ilustracija br. 31 i 32).
Posle .ivanja 1812. Prvog bukureštanskog mira, Rusi su Srbe, zauzeti ratom sa Napoleonom, opet “pustili niz vodu”, prepustili turskoj milosti i sferi uticaja. Više nam nisu slali oružje.
Prvi srpski diplomata “slobodne Srbije” i predsednik prve “vlade” 1805-1807. tokom tog Prvog ustanka 1804-1813. crkveni protojerej Mateja Nenadović (on je bio taj kome se usprotivio hajduk Veljko) putovao je u Rusiju i molio za vojnu pomoć ustaničkoj Sbiji protiv Turaka, ali…
(videti stripovanu ilustraciju br. 56 o ruskom odnosu prema Srbiji).
Navodno je u Bukureštu dogovorena ograničena autonomija Srbije u okviru turskog carstva, no Turci su 1813. napali Srbiju snažnom vojskom, pod izgovorom da samo sprovode Bukureštanski mir i – Prvi srpski ustanak je u krvi propao.
“Karađorđe” je opet prebegao preko reke Save na sever u Austriju, a zatim je otišao u Rusiju.
Zanimljivo je da je dobro obavešteni Napoleon, za vreme srpskog ustanka, u jednom svom tekstu 21. maja 1809. izuzetno hvalio veštinu “Karađorđa”, koji je “okupivši oko sebe svoje čobane, uspeo bez oružja i samo topovima od drveta trešnje da potrese temelje svemoćnog Osmanskog carstva” (dnevni list “Politika” br. 38.167, str. 30, Beograd, 15. februar 2020.).
Drugi bukureštanski mir
Drugi bukureštanski sporazum je sklopljen 3. marta 1886. između Srbije i Bugarske. Srbija je već bila nezavisna, međunarodno priznata država: kneževina od Berlinskog kongresa 1878. a kraljevina od 1882.
U Bukureštu je okončan srpsko-bugarski rat posle bitke na Slivnici.
Uspostavljen je mir, ali nažalost nisu određene i teritorijalne granice između Srbije i Bugarske. Bugarska je imala pretenzije, približno, prema Makedoniji (današnjoj Severnoj Makedoniji) i južnim delovima Srbije, a Srbija prema Makedoniji, koju je zvala Stara Srbija ili Južna Srbija. Makedonci su tek 1945. posle Drugog svetskog rata, u okviru SFR Jugoslavije, dobili jasno određene granice Socijalističke republike Makedonije, tako da 67 godina pre toga stvari u tim krajevima nisu slutile na dobro… Istorijski su fakti da je južnoslovensko stanovništvo, još u vreme Kirila i Metodija, dakle i pre 862. godine, živelo na teritoriji sve do obale Egejskog mora i grada Soluna (Thesaloniki), danas u Grčkoj.
Postoji nekoliko stripova o ovom periodu, opet u seriji “Nikad robom”, nedeljnom školskom časopisu “Dečje novine” i još ponegde u srpskoj periodici. Šta da se radi, Turci i Bugari u tim stripovima uglavnom nisu pozitivni likovi, ali je verovatno slično i u njihovoj stripskoj periodici.
Sasvim je moguće da su Srbi lažljivi, prevrtljivi, smrdljivi i sve slično, kao što su Vizantinci ostali negativci ostali u naraciji rimo-katoličke crkve koja se sa Vizantijom u ondašnjim medijima (trubaduri, narodna poezija, priče i glasine) borila za prevlast i ugled u hrišćanstvu posle velike podele, raskola “šizme/schizmatto”, kako prilikom podele Rimskog carstva 395, tako i ključne 1054. godine između Rima i Konstantinopolja.
Sve to podrazumevajuće ide u “rok službe”, a istoriju i imidž poraženog određuju pobednici.
Treći bukureštanski mir
Naravno, lako je pogoditi da je Treći bukureštanski mir .an posle Londonskog mira 30. maja 1913. kojim je Turska konačno nama ostalim Balkancima predala sve teritorije. Ali kome i koje teritorije tačno?!
A Bosfor, Konstantinopolj/Istanbul? Makedonija?
Jao!
Koska je bačena u čopor!
Posle Drugog balkanskog rata, srpsko-bugarsko-grčkog klanja oko Makedonije i unaokolo, da ne ulazimo u teritorijalne detalje, 10. avgusta 1913. su dobronamerni Rumuni opet pokušali da smire sve svoje komšije.
Uglavnom, da se ne zaboravi, kao što često biva na Balkanu, pre samo nešto više od jedne godine dana, uz grljenje, ljubljenje, pesmu, alkohol, mnogo duvana i zaklinjanje na večno bratstvo, je 13. marta 1912. svečano .an Balkanski savez, vojno-diplomatski sporazum između Srbije, Crne Gore, Bugarske i Grčke, kako bi se konačno Turska proterala sa Balkana: Kosova, Metohije, Sandžaka, buduće (Severne) Makedonije, Albanije, grčke (Epirske) Makedonije i Bugarske, koja je htela sve što se zove Makedonija…
Vidimo sa strane, danas zvanična Bugarska osporava i makedonski jezik, ali Srbija sa tim nema ništa (to je u SFRJ bio priznat zasebni jezik), pa možda neki sledeći mir bude .an i u Beogradu.
Bajdvej, ovo oko pretenzija i bugarsko-srpsko-jugoslovenskih hendlovanja nastavilo se i šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih… A i danas se malo-malo, pa čuju (da budem politički korektan) “disonantni glasovi” sa raznih strana.
Dakle, posle WW2 Makedonija je konačno u okviru komunističke SFR Jugoslavije 1945. dobila svoje jasne granice.
Jasne i nesporne svima? Hm!
Postojala je izvesna bugarska komunistička političarka Cola Dragojlova, koja se, eufemistički rečeno, “bavila makedonskom temom”. Ne neprestano, ali jeste u ko zna kako i zašto tempiranim međunarodnim odnosima, u momentima kojima meni kao laiku, da priznam, tajming nikada nije bio jasan.
Onda bi jugoslovenska komunistička partija aktivirala takođe ovdašnju političarku Canu Babović da progovori o teritorijalnim pretenzijama “nekih suseda” i sl. Pravo ime Cani je bilo Spasenija, ali isticao se nadimak, ono “Cana”!
I mi Colu, kada zatreba, za trku imamo!
Takođe, na drugoj strani Jugoslavije, Slovenci bi malo-malo pa pominjali loš položaj Slovenaca u koruškoj pokrajini, koja je “nesrećno ostala” Austriji. Ponadali smo se da je padom komunizma ova ideološko-politička balkanska retorika prestala, ali…
Uz veliko učešće Austro-Ugarske, kako bi osujetila moguću Italijansku dominaciju na kopnu i sa ove strane Jadranskog mora, ali da bi sprečila i srpski izlaz na more sa te strane, nastala je 1912. Albanija, kao konačno definisana država.
Usput, u naletu nacionalne želje, najverovatnije nagona za pecanjem i ribarenjem, srpska i crnogorska vojska su za vreme Balkanskih ratova u kojima je otac budućeg stripara Đorđa Lobačeva “na terenu” bio ruski “posmatrač” (i usput na plodnom balkanskom terenu sa ženom pravio decu – pa i Đorđa) stigle ne samo do današnjag albanskog grada Skadra, u to vreme najvećeg turskog uporišta, i jezera Skadar, već su u zamahu te dve vojske izašle na Jadransku obalu.
Crnogorci, koji su se vekovima pre toga izjašnjavali kao Srbi, i kojima je majka Crna Gora bila teritorijalno određenje kao što je to i .niku ovih redova subotičko i vojvođansko teritorijalno određenje, već su bili u zalivu Boka Kotorska.
Inače, crnogorski kralj Nikola je deda tadašnjeg srpskog naslednika srpskog kraljevskog prestola Aleksandra Karađorđevića. Te 1912. srpski kralj je još bio Petar Karađorđević, a crnogorski on.
Onda su se oko Skadra i Jadranske obale, videvši da sa srpskim ambicijama oko ribarenja stvar ne stoji jednostavno i da je đavo odneo šalu, posle Rusije, Austro-Ugarske i Italije umešale Velika Britanija, Francuska i Nemačka, pa su srpskom Kralju Petru, crnogorskom Nikoli, dakle crnogorskoj i srpskoj vojsci, sve velike sile “dobronamerno” naložile, odnosno, diplomatski rečeno Srbiju su “ohrabrile” da se njene i crnogorske divizije ipak malčice vrate, kojih par stotina km nazad u kopno i napuste Skadar.
Zauvek.
Jezero Skadar je tada podeljeno između Albanije i Crne Gore.
I tako je, sve do danas u ovom balkanskom buretu baruta.
Crnoj Gori je na svu sreću ostavljen bar deo Jadranskog mora.
Uz podršku prvenstveno Austro-Ugarske i uz borbu lokalnog naroda, 1912. je na obali Jadranskog mora stvorena nova država Albanija (albanski: Šćiptarija – Zemlja Sinova Orla).
O ovim istorijskim događajima je bilo pokušaja da se stripuju ključni događaji, ali zbog mogućih međunarodnih problema, na kraju niko od urednika nije “ohrabrio” umetnike da se time bave..
I, “večna ljubav” je pukla i između balkanskih saveznika, Srbije, Bugarske i Grčke. Opet oko Makedonije. Srbija i Grčka su sklopile savez protiv Bugarske. Nisu stigle ni da ga zvanično objave, jer je Rusija tajno obavestila o svemu Bugarsku i “ohrabrila” je da bez objave rata, noću 13. juna 1913. udari na uspavane srpske i grčke položaje.
Grci su se tu zatekli drugim poslom. Bilo je tu i alkohola: vina, rakije, uzoa…
Razjareni srpsko-grčki tandem je, kada se otreznio, porazio Bugarsku kod Kukreša u Bregalničkoj bici, a onda je i miroljubiva Rumunija videla da bi mogla tu nešto da teritorijalno naplati, kada se već toliko trudila oko mirovnih napora, merkajući Južnu Dobrudžu i sa njom još malo više izlaza na Crno More, pa se i ona uključila u sukob.
I gle, uđoše i Rumunija i Turska u Drugi balkanski rat!
Balkanski ratovi jesu bili stripovani u seriji svesaka “Nikad robom”, ali ne u količini važnijoj za istoriju stripa. Loše nacrtano – loše napisano!
Turskoj izgleda nije bilo dosta sukoba, a i pobedom mladoturaka, ustalih u Turskoj 1908. Turci su dobili nova krila i energiju. Potisnuli su Grke posle strašnih bitaka.
Modernizator turske države Gazi Mustafa Kemal paša Ataturk (Otac Svih Turaka – titula koju mu je dodelila Narodna skupština), mason i engleski prijatelj, osnažio je, modernizovao i od Turske opet napravio snažnu državu.
I gle, i pored toga, poraziše Srbija, Rumunija i Grčka Bugarsku, a Rumunija u tom Trećem bukureštanskom miru 10. avgusta 1913. otkide sebi od Bugara tu planiranu Južnu Dobrudžu, Srbija od Turaka prisvoji Vardarsku Makedoniju i nazva je Južna Srbija (ili Stara Srbija, za ovu priliku je svejedno), Grčka uze Egejsku Makedoniju, dok je Bugarskoj ostavljena Pirinska Makedonija. Bar nešto! Čak se u gužvi i Turci omrsiše uzevši Jedrene.
I bi dobro!
No, poče 1914. godine Prvi svetski rat.
O njemu je u Srbiji nacrtano nekoliko važnih stripova. Na primer, u seriji avantura “Maksima”, lika Đorđa “Đuke” Jankovića, i u nastavcima u časopisu “Mika Miš” je 1940. objavljena priča “Maksim na Zapadnom frontu” (ilustracija br. 104).
U srpskoj seriji svesaka “Nikad robom” 1963-1966. objavljeno je najmanje 5 kompletnih stripova, a uoči obeležavanja sto godina od početka Prvog svetskog rata, pre i posle 2014-2022. godine, kreirano je na stotine kraćih ili dužih stripova, sabranih u preko 10 tvrdo ukoričenih albuma pod zajedničkm naslovom “Linije fronta” (izdavač “System Comics”, Beograd – jedan “integral” sa izborom je objavljen i u Francuskoj), zatim albumi “Do pakla i nazad” (urednik, scenarista i izdavač Marko Stojanović) i kompletna priča “Sat” scenarista i crtača Dragana Lazarevića De Lazzare-a i Vujadina Radovanovića (izdavač “Pčelica”, Čačak).
Iako su uzroci bili teritorijalne i kolonijalne pretenzije velikih evropskih sila, tražio se samo povod za rat. Dao ga je jedan Srbin iz Bosne, Gavrilo Princip.
Pre toga su se svi u Evropi samouvereno naoružavali, smatrajući da će sukob kratko trajati. Velika Britanija, Francuska, Holandija, Belgija, Španija… Svi su imali kolonije u sirovinama bogatim, egzotičnim zemljama, od Azije, preko Afrike do Amerike.
Jedino veliko austrougarsko carstvo nije imalo kolonije. I Nemci su bili nezadovoljni. Mislili su da im pripada više.
Posle Berlinskog kongresa 1878. evropske sile Srbiji nisu dozvolile da prisvoji Bosnu i Hercegovinu, iako je tamo, pored ostalih žitelja, bio ogroman procenat stanovništva, što srpskog pravoslavnog što srpskog islamizovanog i katolicizovanog (Franjevački red je u pokatoličenju Srba u BiH bio najrevnosniji). Iz praktičnih razloga, ne uvek zbog neposredne prisile ili terora Srbi i Hrvati su primali islam. Jednostavno, ne-muslimani i ne-turci u Otomanskoj imperiji nisu mogli da poseduju zemlju, kao ni mnoge druge privilegije, a kako-tako je Srbe i ostale primanjem islama štitio i zakon.
Tek posle krvavih ratova devedesetih, od 1995. u Bosni i Hercegovini postoji nekakav srpski entitet, Republika Srpska, koji su u Dejtonu (SAD) odredile velike svetske sile, želeći da te vekovne sukobe već jednom prekinu, pa da se konačno uspostavi mir i iz ovog balkanskog mraka krene u budućnost, da u hodu dogovorom rešavamo probleme ako se pojave…
Niko ne zna da li će se to ostvariti i kada.
Balkan je ovo, prepun istorije i neraščišćenih računa.
Frensis Fukujama 1989. nije bio dobro upućen u situaciju u našim balkanskim krajevima kada je pisao “Kraj istorije”…
I tako, Austro-Ugarska je za utehu 1878. dobila “privremeno” staranje nad Bosnom i Hercegovinom, korišćenje rudnika i izlazak na Jadransko more. Kada je zaista moćna imperija odlučila da traži više, to je pokazala samovoljno prisvajajući Bosnu i bez najave fizički je pripajajući sebi 1908.
Srbija je prokuvala.
Aneksiona i carinska kriza nisu nagoveštavale ništa dobro.
Konačno, 1871. formirana država carska Nemačka, ujedinjena, i oko Pruske ojačala, za sebe je htela neuporedivo više od nekih afričkih zemalja na istoku Afrike (približno današnje teritorije država Ruanda, Burundi. delove Tanzanije i Mozambika, uz još neke teritorije, što je 1914. nije zadovoljavalo). Posle poraza 1918. izgubila je i njih. Versajskim mirovnim ugovorom njene kolonije su većinom uzeli Englezi (Tanganjika) a manje Belgija (Ruanda-Burundi).
Merkala je Nemačka i deo Francuske, pa i još po nešto u Evropi…
Svi su se naoružavali, i od 1910. pravili ratne planove.
Onda je austrougarski prestolonaslednik Franc Ferdinand 1914. odlučio da u Bosni i Hercegovini na najveći srpski praznik Vidovdan 28. juna, čiji je povod strašna bitka sa Turcima 1389. i srpska tragedija na bojnom polju Kosovo kada je izgubila skoro svu svoju vlastelu, održi ne samo vojne manevre nego da im sa suprugom i sam prisustvuje u Sarajevu.
To bi bilo kao da je na Dan Svetog Patrika engleska kraljica odlučila da isto učini u Republici Irskoj.
Gavrilo Princip i grupa “Mlada Bosna”, kojoj su pripadali i budući književnik-nobelovac Ivo Andrić, kao i mnogi drugi borci za srpsku nezavisnost i ujedinjenje sa Srbijom, odluče da izvrše atentat. Princip, koji je imao 19 godina, pređe u Srbiju da sa nekim istomišljenicima i bez znanja srpskih državnih vlasti (osim nekih zaverenika koji su ovde radili o glavi i srpskom kralju) malo vežba gađanje…
Franc Ferdinand se kroz Sarajevo kretao u otvorenom automobilu. Jedan atentator baci bombu, ali ona odskoči i ne eksplodira po planu. Uhapse ga.
Umesto da prekine vožnju gradom, Franc napravi još jedan krug, pokazujući sav svoj prezir.
I tada se dogodi tragedija.
Princip ubi i Franca Ferdinanda i suprugu!
O tome je napravljeno zaista mnogo stripova u Srbiji. Evo jednog od pre više od pola veka, takođe sa retro-formom, sa tekstom ispod sekvenca crteža (Ilustracije br. 33 i 34).
U seriji srpskih stripskih albuma koja je pomenuta, a nastajala od 2013. do 2018. godine, pri čemu se nove priče crtaju i pišu i danas, ovaj atentat je obrađen iz mnogih uglova, pa čak i iz žanra “alternativna istorija”.
Ilustracija br. 0.Strip „Okidač“ iz 2018. Iz albuma “Do pakla i nazad” (urednik, scenarista i izdavač Marko Stojanović), scenariste Marka Stojanovića i crtača Milana Drče
Austro-Ugarska je uputila ultimatum Srbiji sa nekim nemogućim uslovima. Srbija ga nije prihvatila, što je imperija i očekivala. Nekoliko hiljada kilometara dalje, Francuska i Nemačka su već zaratile.
Prvi svetski rat sa svim svojim strahotama.
O tome na Balkanu postoje mnogi stripovi, na stotine i stotine…
Četvrti bukureštanski mir
Posle tih užasa 1914-1918, Balkanci po navici opet – u Bukurešt!
Rumuniji se ovaj mir 7. maja 1918. nije posrećio, verovatno ih je i vidno oneraspoložio. Bugari su na vreme promenili stranu u ratu pa je Rumunija ispala poražena strana koja je morala onu Južnu Dobrudžu opet da vrati Bugarskoj, ali su, posle, odluke ovog mira poništene Versajskim ugovorom i posebno Trijanonskim odlukama (palata “Trijanon” u Versaju), gde je Rumunija opet dobila svoju Transilvaniju od poražene Mađarske, koja i danas žali, kako za Transilvanijom koji uporno naziva Erdelj, a žali i za srpskom Vojvodinom, koja je voljom stanovništva i velikih sila postala severna pokrajina Srbije.
Samo je primirje .ano 1918. a ne potpuni mir. Nemci su odbijali da kapituliraju. U Versaju su vođeni dugi pregovori. Francuzi su već počeli opet da šalju svoje trupe u pravcu Berlina, jer Nemci nisu hteli da im vrate neke ratne zastave. Amerikanci, koji su svoje trupe u Eropu poslali tek decembra 1917. a u rat se de fakto uključili tek 1918, mir sa Nemačkom su .ali na nekom brodu valjda tek oko 1921… Žak Tardi se u Francuskoj bavio ovim postratovskim istorijskim periodima u stripu, a književnik Erih Marija Remark u književnosti.
Nije Balkan baš najveći haos, bar kada su u pitanju “svetske stvari”!
O svemu ovom posle 1919. i posle rata postoje i pesme i TV serije i filmovi i književnost – samo je na Balkanu malo stripova.
Možda i bolje.
Koliko znam, od tada pa evo više od jednog veka Bukureštu mirovni ugovori nisu u top-10 prioriteta diplomatskih aktivnosti.
Siguran sam: nastaviće se…
Danas je Srbijancima slaba uteha pesma u kojoj su iz Crne Gore vekovima pevali: “Srbija ima more – dogod je Crne Gore”. Crna Gora je u NATO-u, a Crnogorac je legitimno izglasano zasebno nacionalno državljanstvo… Nešto slično kao između Austrije i Nemačke, samo što Austrijanci ne tvrde da govore “austrijskim” jezikom i da pišu “austrijskim” pismom, već se služe nemačkim, dok Crnogorci proglašavaju svoj jezik, pa i pismo sa novim slovima.
I Bošnjaci muslimanske veroispovesti su poslednjih decenija zvanično odvojili svoj jezik.
Američki i australijski jezik još ne postoje.
Postojala je ideja da se zajednički jezik najvećeg broja Južnih Slovena (slovenački i makedonski su priznati kao zasebni), koji je pre 1992. zvan u Srbiji srpskohrvatski, u Hrvatskoj hrvatski, a drugde kako je kome drago – nazove Južnoslovenski standard. Uglavnom zbog slavističkih katedri na svetskim filološkim fakultetima koje su se samo množile.
Kako se koja terirtorija odvoji – ona proglasi svoj jezik. U celom lingvističkom svetu je valjda pravilo da ako nekoliko jezika ima isti broj padeža (menjanja imenica), menjanje glagola i još po nešto, onda su sve to samo dijalekti.
Pre nego što su se separatisali, Hrvati su objavili da naziv “hrvatskosrpski jezik” od osamdesetih pišu sa crticom: “hrvatsko-srpski”. Sledeća hrvatska lingvističko-separatistička faza, bliže devedesetima, je bila objavljena u Zagrebu: oni tamo će zajednički jezik zvati “hrvatski ili srpski”, što je bizarno. No, tako su ga odista i zvanično nazvali. Do tada, u narodu i među đacima u Hrvatskoj se ionako jezik nazivao skraćeno hrvatski a u srpskom – srpski.
O ovim izuzetno važnim istorijskim događajima još nisam video stripove u Srbiji. Istorijska tema je i delikatna i još relativno nova, ali otrovnih i satiričnih epizoda u TV serijama i filmovima – ima.
Pogotovo o tome koliko stranih jezika sada govori jedan bivši Jugosloven, bar kada ispunjava formular-upitnik za neko zaposlenje.
O periodu i događajima ima mnogo opširnih i bogato ilustrovanih tekstova u srpskoj periodici, pogotovo za mlade (“Politikin zabavnik”, “Kekec”, “Dečje novine”…), ali veoma malo vrhunskih stripova sa kojima bismo mogli da se predstavimo svetu.