MALO SRPSKE ISTORIJE & STRIPA
Slobodan Ivkov
Posle jednog neuspelog srpskog ustanka protiv Turaka 1804-1813. pod vođstvom Đorđa Petrovića “Karađorđa” i jednog delimično uspelog 1815. pod vođstvom Miloša Obrenovića (ilustracija br. 53), Srbija je postala autonomna kneževina u okviru Otomanske imperije, uz obavezu da se plaća porez Turcima. Miloš je postao knjaz (knez) Srbije.
Na za Evropu krucijalnom Berlinskom kongresu 1878. konačno je Srbija dobila nezavisnost, a knez Milan Obrenović je posle još 4 godine i, da zaokružimo, oko 500 godina vlasti Otomanske imperije, 1882. opet postao jedan međunarodno priznati srpski kralj.
Zbog scenarističkog voluntarizma, amaterizma i samoukosti, ne znam za srpski strip duži od nekoliko tabli o ovim za srpsku istoriju važnim događajima. Ilustrovanih tekstova ima mnogo, ali rad na stripovanju ovako kompleksne teme bi zahtevao studiozan pristup, kako autora tako i do sada nedoraslih urednika stripa. Do sredine osamdesetih, srpski urednici određeni za strip su bili najviše sa srednjim školama, čak i po kazni slati iz “ozbiljnih” novinskih i revijalnih u “neozbiljne” stripske redakcije u istim novinsko-izdavačkim kućama.
Potom, i srpsko tržište je malo, a publika uglavnom prvenstveno zainteresovana za avanturu. Premda, “štofa” za akciju u srpskoj istoriji ima.
Recimo, fatalni atentat rusofila i konzervativaca 1868. na modernizatora Srbije kneza Mihaila Obrenovića u Topčideru. TV serija postoji, ali obimniji strip – ne.
Ili, na primer, poraženi vođa srpskog ustanka protiv Turaka 1804-1813. Đorđe Petrović “Karađorđe”, bio je kum Miloša Obranovića, vođe drugog ustanka 1815.(ilustracija br. 54 o podizanju ustanka 1804. posle turskih janičarskih likvidacija uglednih Srba).
Obojica su bili trgovci stokom, prvenstveno svinjama, i to sa Austrijom.
Moguće da je Austrija i obećala neku pomoć Karađorđu u dizanju ustanka 1804.i borbi protiv njenog glavnog protivnika Turske, tim pre što je Karađorđe prošao njenu vojnu obuku i godinama ranije se borio na teritoriji pokrajine Vojvodine, današnje severne Srbija (ilustracija br. 55 o podizanju ustanka 1804.)
Kada je ustanak protiv Turaka počeo, Austrija je izračunala da ipak nema interes da se umeša, dajući pomoć Srbiji.
Karađorđe je onda, preko svog izaslanika prote Matije Nenadovića od “bratske majčice Rusije” tražio oružje i drugu pomoć, ali sveštenik se iz Rusije vratio razočaran. “Srbija je od Rusija jako daleko, a mi smo sa Turcima prijatelji“, kaže ruski car (ilustracija br. 56 o podizanju ustanka 1804.) Rusija je takođe izračunala da ipak nema interes da se umeša dajući pomoć Srbiji, Srbiju je “pustila niz vodu” i Prvi ustanak je 1813. uz mnogo srpskih gubitaka i tragedija – propao.
Srbija je konačno shvatila da mora da se snađe i preživi sama, kako zna i ume. Karađorđev kum Miloš Obrenović je ovu lekciju iz međunarodne politike, iako nepismen, dobro razumeo.
Pametan se uči na tuđem iskustvu a onaj drugi – na svom.
Karađorđe je prvo pobegao u danas severnu srpsku pokrajinu Vojvodinu, koja je u to vreme bila austrijska teritorija. Potom je lično produžio za Rusiju. Mislio je, možda mu prota Mateja nije dobro preneo poruku ruskih vlasti…
Kada je Miloš Obrenović podigao Drugi ustanak 1815. i postigao izvesne pobede, uz mogućnost pregovora, kompromisa sa Turcima i dobijanja autonomije dotadašnjeg Beogradskog pašaluka (ubuduće opet Srbije), uprkos protivljenja Miloša zbog konačnog kakvog-takvog smirivanja situacije i uprkos protivljenju Rusije – Karađorđe se 1817. vraća u Srbiju da “raspali” strast naroda i intenzivira borbu koju je započeo Miloš.
Kao ono 1804-1813. sa hajdukom Veljkom kada su Turci, bar u stripovima, bili u haosu (ilustracije br. 57, 58, 59 i 60)!
Verovatno bi Turci, kojima su i Rusi i Austrijanci javno dali potpuno odrešene ruke da sa pobunjenim Srbima rade šta ih volja, okrenuvši svoje glave na drugu stranu – počinili genocid kao nad Jermenima.
Sultan iz Istanbula naređuje Milošu da, ako ne može da smiri, onda ubije nerazumnog kuma Karađorđa, da mu odseče glavu i kao dokaz svoje odanosti sultanu, da mu Karađorđevu glavu pošalje u Istanbul. Ako to ne uradi, poslaće Milošu sultan 100.000 svojih vojnika i zauvek rešiti srpski problem.
Miloš je još jednom zamolio kuma da se vrati u Austriju preko reke Save. Karađorđe je to odbio, uporno pravio mrežu saboraca i precizno planirao gde će napasti Turke.
Pa, šta da se radi, Miloš je poslao svoje ljude “da obave posao”…
Oni su to i učinili.
Zar ovde nema dovoljno drame i saspensa za obiman akcioni strip sa preokretima?
Ne verujem da bi stripsku dinamku usporilo ili publiku razočaralo to što je Miloš samo odrao kožu sa lica i skalp sa glave kuma, kako se glava na putu od 1.000 km ne bi usmrdela ili istrulila, pa je pre odnošenja u Istanbul napunio slamom.
Tu već naziremo “splin” ona 2 nemačka stripa o hanibalima.
To nije učinjeno vešto kao što su Rusi napunili slamom i balsamovali voskom Lenjina i Staljina pa ih izložili u mauzoleju na moskovskom Crvenom trgu, ali – srpski self made je radio pos’o. Karađorđev organski omot glave je, kao relativno friški, stigao u Istanbul.
Ne vidim razlog što ova sočna i dinamična epizoda ubijanja kuma na spavanju od strane dva brata i još nekih mračnih likova nije našla mesto u nekoj obimnijoj stripskoj svesci.
Malo suptilnog humora u ovako delikatno vođenu balkansku politiku moglo bi da se diskretno inkorporiše, ako bi se čitaocima skrenula pažnja da je šumarak u kojem se to desilo posle nazvan Radovanjski lug.
Brate, odavno se zna, naš narod ne voli kamerne horore prožete krvavim klanjem a la italijanski filmski reditelj Dario Arđento, pa čak ni “Teksaški masakr motornom testerom”, ni u dve verzije, nije dobro prošao na srpskim biletarnicama.
To svaki dan gledamo u komšiluku i na ulicama, pa smo navikli!
I sve još besplatno!
Srpska publika voli da ima masovnih bitaka, da naši pobeđuju, da retki preživeli zlodelnici uspaničeno beže, a neprijatelji posle zadivljeno uzdišu: “Ah, kakav narod!”.
To je dobila u partizanskim filmovima i seriji stripova o partizanima “Mirko i Slavko” koji su u samo jednoj nedeljnoj zasebnoj svesci od 64 stranice sa po 2 prizora znali da “pokose” automatima i bombama i stotinak Nemaca i domaćih izdajnika.
Stripovi o Mirku i Slavku su od 1958. izlazili i u drugim periodičnim izdanjima izdavača nazvanog po matičnom časopisu za mlade “Dečje novine”.
Neko je izračunao da je, i pored očajnog crteža manufakture od preko 10 crtača, kojom je rukovodio samouki klesar nadgrobnih spomenika Desimir Žižović “Buin” (inače u Drugom svetskom ratu , u kraljevskoj vojsci, na suprotnoj strani od komunista partizana), ukupan tiraž oko 550 nedeljnih svesaka, približnog tiraža 80.000-150.000 primeraka svake (od kojih su mnoge doštampavane ili posle nekoliko godina reprintovane), bio oko 75 miliona primeraka (ilustracije 61, 62, 63 i 64). “Mirko i Slavko” iz aproksimativnog perioda 1960-1980. su, iako je epizoda po časopisima i različitim izdanjima bilo i ranije i kasnije, najkomercijalniji strip u SFRJ Jugoslaviji. Fenomen koji se nikada više neće ponoviti!
Jedini igrani film u Srbiji i Jugoslaviji, nastao po jednom stripu je “Mirko i Slavko” iz 1973. U međunarodnoj filmskoj teoriji “jugoslovenski partizanski film” je definisan i izdvojen kao žanr, smeša vesterna i ratnog filma. Nažalost, “Mirko i Slavko”, za razliku od “Mosta”, “Diverzanata” ili “Bitke na Neretvi”, za koju je plakat uradio Pablo Pikaso – nije doprineo kvalitetu slavnog filmskog žanra.
Da ne zaboravim, Mirko i Slavko su potpuno izmišljeni likovi. U početku je su tandem bili Mirko i Boško, ali je tog Boška “hteo metak”, pa su posle mnogih pisama čitalaca autori i izdavač hitno uveli kao trajnog pratioca Slavka.
Mirko je imao automatsku pušku, zaplenjenu od nacista, koje autori zovu fašistima, a Slavko karabin koji se puni ručno sa po jednim metkom, tek da se zna ko je glavni lik.
Izdavači nisu imali ideju da ožive nekako Boška, ali su totalnu zabunu napravili kada su posle decenije opet uveli nekog drugog Boška, kao seoskog kurira, koji je čas imao crnu, čas plavu kosu, kao i kurirka Seka. Čitaoci se nisu bunili.
Već sam pomenuo da su različiti autori stripova, nezavisno jedan od drugog i u različitim vremenima, mnogo više pažnje pridavali melodrami i ljubavnoj aferi neposlušnog, svojeglavog hajduka Veljka i Čučuk Stane u tom drugom srpskom ustanku, nego vođi tog ustanka 1815. Milošu Obrenoviću.
Još manje su se bavili gubitnikom Karađorđem.
U partizanskim stripovima nije bilo romansi, pa čak ni poljubaca, jer toga dok je u jeku revolucionarna borba za oslobođenje srpskog i ostalih jugoslovenskih naroda od mrskog okupatora i za dovođenje komunističke partije na vlast – nema. Jedino je vođa revolucionarne borbe Tito često menjao sekretarice po pećinama u kojima se skrivao i pravio vanbračnu decu.
Pored već priloženih ilustracija br. 27, 30, 31 i 32 iz 3 stripa o hajduku Veljku i Čučuk Stani iz šezdesetih, ovde kao ilustraciju br. 66 prikazujemo i dve table o tom ljubavnom i borbenom paru, nastalim 1987. godine za strip “Vuk u stripu” scenariste Bore Đokovića i crtača Dragana Bosnića, o tvorcu modernog srpskog jezika Vuku Karadžiću.
A šta se dogodilo kada je samovoljni Miloš Obrenović pobedio Turke?
Doživeo je celu Srbiju kao svoje privatno imanje, uzimao sa svojim poverljivim ljudima reket od svakog trgovca, pa nijedna kuća u Beogradu nije mogla da se sazida bez da je on obiđe i naredi da se ispred gradilišta ukopa bandera. Kuće nisu bile više od jednog sprata. Na banderu su se vešali zidari ako bi se kuća srušila na vlasnike, što se neretko i događalo, jer većinom nepismeni zidari nikakve crtane ili pisane planove za izgradnju i nisu imali.
Zašto to niko nije stripovao – nemam pojma!
Jezički reformator Vuk Karadžić je na takve postupke kneza Miloša skretao pažnju, pa je bio proteran u Beč. Evo jedan stripski komentar i o tome (ilustracija br. 67)
Posle je u svojoj samovolji Miloš preterao pa je 1839. proteran od strane grupe na čijem čelu je bio Toma Vučić Perišić, nešto kao ministar policije, preko Save u Austriju. Toma Vučić Perišić je, zapisali su svedoci, kada je Miloša u čamcu preko Save proterivao iz Beograda ka Zemunu, bacio kamen u vodu i uzviknuo: “Kada ovaj kamen ispliva, ti ćeš se vratiti u Srbiju”, na šta mu je Miloš mirno iz čamca na pola puta ka drugoj obali doviknuo: “Molićete vi mene da se vratim u Srbiju, opet ću biti gazda tu, gde ću i umreti!”
Kakav brio! Kakva melodrama! Toga nema ni u jednom stripu! Poslednji koji sam našao je ovaj Lazića i Kuznjecova iz 1938. godine, u kojem vidimo Miloša u Beču, kako inteligentno zapaža da i u Austriji i u Srbiji pada isti sneg (ilustracija br. 68).
Ispostavilo se da su, po odlasku (proterivanju) autoritarnog Miloša, u Beogradu zavladali ili nesposobni za upravljanje ili nasilnici, pa su Miloša pozvali da se 20 godina kasnije vrati 1858.
I tako, u stripu Lazića i Kuznjecova, Miloš se vraća a Toma Vučić Perišić ga čeka sa puškom. Ili da ubije sebe ili njega (ilustracija br. 69)!
Kakav preokret u radnji!
Nećemo spojlovati šta se dogodilo i kakav je bio rasplet susreta. Jedino nesporno je da onaj kamen iz reke nije isplivao. Završićemo sa tablom na kojoj je melodramski prikazana Miloševa smrt. U Srbiji, u izgrađenom “Miloševom konaku” u kraju Beograda Topčider danas je muzej (ilustracija br. 70)!
Treba usput napomenuti da je u srpskim stripovima koji su se bavili turskom okupacijom bilo melodrame. Na primer, u svesci “Zulumćar” Božidara “Bože” Veselinovića iz 1965.
Sultan 1867. šalje ferman da se Turci isele iz Beograda, povuku se i napuste ga posle 346 godina, za koje vreme je tri puta, ukupno oko 26 godina, bio pod austrijskom vlašću i 6 godina pod vlašću ustanika prvog srpskog ustanka, približno od 1807. do 1813. Ne računamo 37 godina autonomije posle hatišerifa iz 1830, jer su sva odobrenja i poslednju reč u svemu i dalje imali sve manje zainteresovani, organizaciono i institucionalno oslabljeni Turci.
Kako god bilo, 1867. grad je opet bio samo srpski. Posle 450 godina nasilja, krvi i sukoba, turska vojska i oni Turci koji su želeli da se odsele u Tursku su se mirno razišli sa Srbima. U Beogradu je ostaloTuraka koji su bili trgovci, radnici na rečnim brodskim pristaništima i sl.
Turska vojska je svečano i dostojanstveno ispraćena iz Beograda, a evo oko 150 godina su Srbi i Turci u korektnim trgovinskim, u širem smislu ekonomskim i političkim odnosima, što može da se kaže i za 2020. godinu.
Dosta je bilo ratova!