STEREOTIPI U SRPSKOM ISTORIJSKOM STRIPU

Marko Stojanović
Snežana Andrić (through Snowy)

Započnimo ovaj tekst jednom teoremom kojoj, u trenutku u kome smo svi do jednog prisilni svedoci nemoći reči, u formi pregovora, da postignu mir usred oružanog sukoba Rusije i Ukrajine, nije potrebno posebno dokazivanje. Pomenuta tvrdnja glasi: preciznost u nečemu tako komplikovanom kao što je izražavanje jednostavno jeste conditio sine qua non, uslov bez koga se ne može. To bez izuzetka važi u svakom diskursu, ali kad se radi o temi koja je tako delikatna i specifična kao što su stereotipi, valjalo bi biti što je moguće precizniji, čak i u većoj meri no inače.

Zašto? Zato što priča o stereotipima u srpskom istorijskom stripu može biti zbunjujuća i to baš ciljnoj grupi, dakle onima koji se u rečeni srpski istorijski strip iole razumeju. Upravo bi se toj, istina nevelikoj grupaciji, na sam pomen teksta o stereotipima u srpskom istorijskom stripu mogao pred očima prvo pojaviti jedan ovakav odeljak iz pera Slobodana Ivkova a iz izdanja “Stripovi iz Nikad robom (1966-1968) Branislav Jovanović Brana), koji se bavi štampom jednog od klasika domaćeg istorijskog stripa, “Kad mitraljez umukne” crtača Branislava Brane Jovanovića (1933-2002) i nepoznatog scenariste, iz edicije “Nikad robom”:

“GRAFIČKO-TEHNIČKE KARAKTERISTIKE: Format: visina 20,5cm, širina 14,5 cm Tabaci: 32 stranice, štampane obostrano (hartija 60-70 gr).

Sa jedne strane tabaka štampan samo jedan prolaz (crna boja), a sa druge strane četiri prolaza osnovnih boja iz štamparske skale (žuta, plava, crvena “magenta” i crna), čime se simulirao pun kolor. Rezultat je to da su od 32 stranice, posle savijanja tih velikih štampanih tabaka, 16 stranica, uključujući i naslovnu u koloru, a 16 je crno-belih. Jovanović je crtao crno-bele crteže tušem, a kolor je, po narudžbini izdavača i prema ugovoru sa štamparijom, od strane grafičkih radnika u štampariji naknadno nanošen reprofotografskim “dekovanjem” tonova i rastera, očigledno potpuno bez uticaja autora crteža. Korice: izdanje nema pridodate korice; prva stranica je ujedno i naslovna. Motiv na njoj nije posebno crtan za tu svrhu, već je to samo uvećan, i od grafičkih radnika štamparije naknadno obojen, inače crno-beli kadar stripa (prvi, gornji kadar sa table broj 23 na strani 25). Jedino što se razlikuje na tom izabranom prizor-polju postavljenom na naslovnu stranicu je produženo stablo drveta u visinu i drugačiji (pažljivije od onog na istom prizoru u tabaku izveden), takođe u štampariji naknadno naneti kolor.

Povez: nije nikako šiveno; ni za takve sveske uobičajeno s jednom ili s dve žice kroz prevoj, a ni knjigovezačkim koncem. Dva tabaka (postoji mogućnost i da je možda sve odštampano iz jednog tabaka) su samo savijena, ubačena u korice i obrezana.

Štamparija: NP “Forum, B Novi Sad Tiraž: nije naznačen

FORMA STRIPA: Strip se sastoji od 30 vertikalnih tabli (stranica) sa ukupno 93 prizor-polja (kadra). Na tablama je promenljiv broj kadrova, od 1 na stranicama br. 1, 15 i 27, preko 2 na str. 32, pa do 3 ili 4 na svim preostalim stranicama (tablama).”

Čitaocu koji bi temu stereotipa istorijskog stripa u Srba protumačio na način po kome bi se pojava ovakvih odeljaka smatrala savršeno opravdanom, moglo bi se mirne duše oprostiti. Razlog za to je prost: on ne bi, razmišljajući na upravo demonstrirani način, bio ni malo u krivu – a razlog za to leži u tome što reč stereotip dolazi upravo iz štamparske prakse. U teminologiji štampe, naime, sterotip, stereo ploča ili skraćeno stereo predstavlja čvrstu, najčešće metalnu ploču koja je izlivena iz kalupa, poznatog kao flong, za izradu papira ili gipsa koji je prethodno uzet sa površine forme tipa.

U danima postavljanja pokretnog tipa, štampanje je uključivalo postavljanje pojedinačnih slova, poznatijih kao vrsta, kao i drugih elemenata, u blok koji se naziva hajka. Ovakvo potpuno postavljanje jedne stranice za ispis nazvano je forma. Tinta se potom nanosila na obrazac i bivala je pritisnuta na papir, te je na taj način zapravo nastajala odštampana stranica. Ovaj proces kreiranja obrazaca imao je puno mana. Bio je, naime, spor i skup, a sem toga onemogućavao je štampara da koristi njihov tip za druge poslove. Ne samo to, već su i štampari koji su potcenili potražnju bili bi primorani da resetuju vrstu za naredne tiraže.

Američki pisac Natanijel Hotorn (1804-1864) zaslužan je za nastanak stereotipa – tačnije, zaslužni su njegovi izdavači “Tikner i Filds” (“Ticknor & Fields”). Tadašnja nova Hotornova knjiga, a potonji klasik, “Skerletno slovo” koji se iz štampe pojavio 1850. godine, svojim se kontraverznim tretmanom puritanskog morala nametnula kao bestseler, naravno po tadašnjim shvatanjima tog termina, i ubrzo prodala svoj ionako već prenaglašeni tiraž od 2500 primeraka. “Tikner i Filds” su stoga dva meseca posle originalne štampe bili prinuđeni da doštampaju tiraž. Dodatnih 2500 primeraka je “planulo” još brže nego prvobitni tiraž, ali Tikner i Filds nisu, kako bi se to možda očekivalo, zadovoljno trljali ruke. Umesto toga, grizli su se što nisu uložili na vreme novac u streotipne ploče – što su na kraju, četiri meseca posle prvog objavljivanja i nakon tri plaćanja da se tip resetuje, konačno uradili sa trećim izdanjem “Skerletnog slova”. Tako nam je književnost donela streotipe – ali ih je u žižu ipak izbacila jedna druga vrsta štampe. Radilo se, naravno, o novinskom izdavaštvu. Razlog za to ležao je u pristupu štampanju knjige – koji se po svojoj prirodi razlikovao od štampanju novina. Knjige se, sem u izuzetnim slučajevima, ne štampaju kao pojedinačne stranice već kao skup više stranica odjednom. Iz tog razloga bi, primerice, knjizi od 320 stranica bilo potrebno 40 stereo uređaja za nametanjena osam stranica, što čini štamparski tabak, odnosno dvadeset stereo uređaja za 16 stranica. U novinama, posebno na nivou sedmičnog objavljivanja, te cifre idu vrtoglavo naviše, pa se dolazi do čak  6.000 stereo uređaja na nivou jedne jedine nedelje.

Pojedini izvori često izum ovog procesa pripisuju Vilijemu Gedu (William Ged), koji je stereotipizirao ploče za štampu Biblije 1725. godine. Grog Kanštajn (Canstein) je u Nemačkoj objavljivao Biblije u čijoj štampi su korišćeni stereotipi 1712, a raniji oblik stereotipiziranja flonga definisan je u Nemačkoj još 1702. godine. Prisutne su i hipoteze da je pomenuti postupak već u petnaestom veku koristio Johanes Gutenberg (Johannes Gutenberg) za Mainz Catholicon. Šira te poboljšana primena tehnike najčešće se prepisuje Čarlsu Stenhoupu (Charlesu Stanhopeu) i datira s početka devetnaestog veka. Dokumentovano je da su štamparske ploče za “Bibliju” bile urađene u formi stereotipa u Sjedinjenim Američkim Državama 1814. godine.

Vratimo se pak na onog čitaoca koji bi prosuđivao da se diskusija o sterepotipima istorijskog stripa u Srbiji tiče njihove štampe i svih onih usputnih stvari koja je ta štampa podrazumevala. Taj bi čitalac imao puno pokrića za svoje mišljenje, budući da je sama tehnika štampe usko uticala, kao što se da i očekivati, na izgled istorijskih stripova, ali i na mnogo drugih aspekta koji prevazilaze puku fasadu samih priča u slikama. Jedan od tih aspekata neosporno bi ukazivao kako je tehnika štampe uticala na to da neki od crtača uđu u popularne listove te epohe jer je tadašnja tehnika štampe, usko povezana sa stereotipom odnosno otiskom, zahtevala njihov stalni angažman na licu mesta te na taj način uticala na raspodelu crtačkih poslova. Upravo o tome svedoči deo iz memoara rodonačelnika srpskog stripa Đorđa Lobačeva (1908-2002) “Kad se Volga ulivala u Savu”, koji se inače čita kao prvoklasno avanturističko štivo i dragoceno svedočanstvo o epohi:

“U „Politici”, u crtačkom odeljenju, radili su Pjer Križanić i Vladimir Žedrinski-Žedri-Že. Pjer je radio političku karikaturu, Žedri ilustracije, šarževe, ponekad karikaturu. Obojica, pored toga, radili su i retuš fotografija – posao ne baš mnogo stvaralački, ali u ono vreme, sa tadašnjom tehnikom, neophodan. Ja sam, pak, počeo da dolazim svaki dan donoseći svoje kaiševe. Sve češće sam i ja, da bih to naučio, ali, uglavnom, da bih duže ostao s tim izvanrednim ljudim, da što više osećam duh redakcije, koji me je sve više privlačio, seo i retuširao neku fotografiju.

I jednog dana razboli se Že. Telefonom predloži da ga ja privremeno zamenim. Bolovao je skoro mesec dana. A kada je ozdravio – razboli se Pjer. I ja ga zamenim na retušu, zapravo preuzeo sam skoro sav retuš.

Kada se Pjer vratio na posao, čika-Diša – Dimitrije Stevanović, administrativni direktor, i duša predratne „Politike” pozove me i pita pristajem li da budem stalni saradnik? Gospode Bože! Ta ima li u profesiji čovek, koji ne bi oberučke prihvatio takvu ponudu.

Danas sam ubeđen da su svojim „bolestima” Pjer i Žedri hteli da mi pomognu da dobijem stalno mesto u „Politici” i ujedno, da vide „hoću li položiti ispit”. Toj dvojici vanrednih umetnika dugujem vrlo mnogo. Oni su mi otkrili sve „tajne” zanata, crtača, retušera, tehničkog urednika novinske redakcije.

Već sutradan posle razgovora sa čika-Dišom, došao sam u redakciju kao njen stalni saradnik. Dobio sam „Politikinu” legitimaciju, rečeno mi je da mi je određena plata – 4000 dinara mesečno. U „Politici” se radilo cele nedelje. Radno vreme nije bilo određeno, svak je dolazio na posao i odlazio, kada je hteo.”

Sam Đorđe Lobačev pominje kako je obojicu pomenutih crtača, u nekim periodima kad su bili sprečeni da obavljaju svoje poslove, menjao. To je činio toliko uspešno da je uskoro dobio ponudu stalnog zaposljenja u “Politici”. Iz toga sledi da je retuširanje fotografija zbog loših otisaka, između ostalog, zaslužno za zapošljavanje ključnog člana skupine predratnih crtača u Srbiji danas poznatih kao Beogradski krug u “Politici”, te na taj način posredno za masu stripova, između ostalog i istorijskih, koje je Lobačev potom kao posledicu toga uradio – i bez kojih je nemoguće zamisliti strip u Srbiji!

To je zaposlenje Đorđa Lobačeva dovelo u priliku da se iz prve ruke osvedoči u još jedan i te kako koristan nusproizvod stareotipa u štampi – Lobačev je bio neposredan svedok kreacije jednog (jedinog?) lista na Balkanu koji već 83 godine objavljuje stripove, među kojima su neizostavno i oni istorijski, “Politikinog zabavnika”! No, ono što je još zanimljvije jeste da stereotipi tadašnje štampe nisu bili u tako nesavršenom stanju u kakvom jesu bili, do nastanka jedne takve institucije koju “Politikin zabavnik” predstavlja, možda i ne bi došlo! I zaista, evo šta Đorđe Lobačev kaže Žiki Bogdanoviću (1932-2021) o tome tokom intervjua u Bogdanovićevoj knjizi “Čardak ni na nebu ni na zemlji”:

„U ‘Politici’ su, u to vreme, svi urednici kontrolisali prelom svojih stranica u ručnoj slagačnici, i svi su se, po završetku preloma, okupljali u našoj crtačkoj sobi, iščekujući pojavu prvih odštampanih primeraka lista. Naša crtačka soba se, tako, vremenom, bila pretvorila u neku vrstu kluba – berze novih ideja, pošalica, stvaranja još čvršćih prijateljstava, jačanja takmičarskog duha u odnosu na konkurentske listove. Bili smo, zaista, kao jedna porodica, pri čemu su čika-Diša i Vlada Ribnikar u tome prednjačili.

I tako, nekako, u središte katkad bučnih razgovora sve češće je dolazila ideja o pokretanju stalnog dečjeg-omladinskog lista… Međutim, lista koji ne bi, poput ‘Mike Miša’ i ‘Mikijevog Carstva’ objavljivao isključivo stripove. Trebalo je da to budu prave novine, s tim što bi bile prilagođene odgovarajućem (dečjem/omladinskom) uzrastu. Koliko se mogu setiti, taj su koncept najžustrije zastupali Duda Timotijević i Bata Vukadinović (što se, dabome, činilo posve prirodnim), i tako se rodio ‘Politikin Zabavnik’, nametnuvši se, gotovo istog trenutka, kao list-uzor, i u pedagoškom, i u zabavnom, i u profesionalnom žurnalističkom smislu.“

Dakle, da nije bilo potrebe da lično nadziru štampu, zbog manjakvosti štamparskog procesa, i da čekaju prve primerke da bi se uverili da su otisci sa stereotipa u redu, urednici ne bi formirali ovaj ad hoc think tank, trust mozgova, koji je prirodnom evolucijom doveo do nastanka “Politikinog zabavnika”, strip magazina koji od svog prvog dana izlaženja pa do dana današnjeg donosi istorijske stripove. U period kada domaćeg stripa gotovo da nije bilo u štampi, devedesetih i delimično dvehiljaditih, “Politikin zabavnik” bio je jedini časopis koji je objavljivao domaći strip, tako da je zahvaljujući svom tiražu od 20-30 hiljada primeraka u mnoge domove donosio strip – što je tradicija kojoj je i dan danas ostao veran. Uostalom, dovoljno je pomenuti da je samo u poslednjih par godina na svojim stranicama objavio “Duge noći i crne zastave”, “Linije fronta”, “Do pakla i nazad” i “Kalokagarte”, istorijske stripove kojima ćemo se baviti u nastavku ovog teksta.

Da ne bude da su stereotipovi štampe uticali samo na taj prvobitni, formativni deo srpskog stripa pre Drugog svetskog rata, poslužiće deo iz knjige “Veliki san” Srećka Jovanovića (1930-2008), osnivača jednog od najvećih stip izdavačkih kuća u istoriji srpskog stripa, “Dečijih novina”. Sama knjiga jedinstveno je svedočanstvo o nastanku edicije “Nikad robom” koja je efektivno mic po mic nanovo dovela strip u milost komunističkih vlasti početkom šezdesetih, a o stereotipima u srpskom stripu ima da kaže sledeće:

“U to pomalo romantično doba, sa kraja pedesetih godina prošloga veka pokušavali smo, ponekad lukavo, a često sa zebnjom i neodučnošću da vratimo strip na stranice listova i časopisa. Naše dečje listove štampali smo u beogradskom „Glasu”, u Vlajkovićevoj ulici, na starim rotacijama, od kojih je jedna poticala sa početka XX veka. U Srbiji tada nije bilo mnogo štamparija pa je veliki deo listova bio skoncentrisan tu u podrumu, na rotacijama koje je vodio odličan mašinista Čeda Radović. Čitav proces rada u Glasu organizovao je i ostvarivao Momir Đurđić, predratni grafičar, vredan, skroman, preduzetljiv, spreman da ispravi svaki naš tehnološki nedostatak.

Momir Đurđić bio je duša „Glasa”, iako je preduzeće imalo svog direktora. Ne sećam se doba dana ili noći a da nije bio tu, sa nama, iz ručne slagaonice silazio bi u rotaciju, pa se peo do linotipa, slao je mlađe kolege po klišea do stereotipije u Šafarikovoj ulici….

Pomagao nam je u redakcijskim prostorijama da rešimo neke manje ili teže probleme prilikom preloma izdanja.

Začudio sam se kad mi je jednog dana rekao:

– Znaš moj mali… uči drugi razred gimnazije, ali odlično crta. Mislim da bi mogao da nacrta neki strip za vaš list.

Znao sam da Momir neće ni rado ni često da meša svoj posao sa nečim što je ipak privatna stvar. Da priznam, pomalo sam se i uplašio. Znam kako smo svi pomalo bolećivi, kao roditelji, prema svojoj deci i njihovim talentima. Ipak, rekao sam Momiru da sledeće subote donese radove svog sina, da ih pogledam.”

Iako još tinejdžer, Miodrag Miša Đurđić (1941-1998) se nakon događaja opisanih u prethodnom odeljku kvalitetom donetih radova nametnuo Srećku Jovanoviću kao saradnik i, potom, kroz godine predanog rada na stripu postao jedan od devetorice crtača koje Jovanović naziva “devetoricom majstora stripa” a koji su srpskim čitaocima vratili strip – isti onaj koji im je posle Drugog svetskog rata vladajuća komunistička ideologija isprva eksplicitno a potom implicitno oduzela. A eto, da nije bilo stereotipije u Šafarikovoj ulici i klišea po koje je trebalo poslati mlađe kolege, i da to otac Miodraga Đurića nije obavljao tu funkciju… 

I zaista, kad samo pomislimo čega sve ne bi bilo da nije bilo stereotipa u srpskom istorijskom stripu, uviđamo da bi deveta umetnost u Srbiji bila značajno, značajno siromašnija.

Ali ovaj tekst, naravno, nije o štampi, pa čak ni o o tome kako je štamparska tehnika direktno uticala na razvoj stripa u Srbiji u nekoliko ključnih momenata u njegovoj istoriji, kako je iznad dokumentovano iz više verodostojnih izvora. Ovaj tekst se, istina, zaista bavi stereotipima srpskog stripa, ali ne u njihovom originalnom značenju – iako se o stereotipima u ovom kontekstu može mirne duše tvrditi “iz štampe si došao i u štampu ćeš se vratiti” – već u onom koje je poznato najširoj publici. No sem zanimljive i indikativne činjenice da reč stereotip potiče iz štamparske prakse a da su predmet našeg istraživanja stereotipi za čiju je promociju zaslužna ta ista štamparska praksa, ovaj poduži uvod služi i da demonstrira jednu drugu manje očiglednu ali nikako manje indikativnu činjenicu – tu da se u pisanju o devetoj umetnosti krajnje paradoksalno mnogo više bavilo stereotipima u istorijskom stripu u njihovom originalnom, mnogo manje poznatom značenju, nego o onom koje je najširim masama, makar u svojim obrisima, mnogo poznatije.

I zaista, tokom proučavanja građe o steoreotipima u stripu istorijske tematike ima iznenađujuće mnogo navoda o štamparskim zgodama i nezgodama te tome kako su one uticale na razvoj medija stripa, što smo iznad i demonstrirali navođenjem tek malog dela postojećeg materijala o toj temi – i zapanjujući nedostatak bavljenja suštinskim problemom stereotipa kao u najboljem slučaju organičavajućeg a u najgorem neskrivenom štetnog sociološko-kulturološkim fenomena, koji se manifestuje, kao i sve ostalo što je ljudska provinijencija, kroz umetnost.

Kao što smo već elaborirali, stereotip u štamparskoj tehnici jeste otisak sa nepokretnim slogom. U skladu s tim značenjem, u društvenim naukama pojam stereotipa koristi se sa značenjem šablonskog, pojednostavljenog i nepromenjivog odnosa prema nekome ili nečemu i to u pretežno negativnom kontekstu, budući da pojam stereotipa u društvenim naukama ima implikacije pogrešnog i neosnovanog, te je blisko povezan sa pojavom i porastom rasne, religiozne, etničke, socijalne te drugih vrsta netrpeljivosti.

Sledeći tu analogiju pojam je uveden u društvene nauke sa značenjem šematskog, simplifikovanog i ukorenjenog stava prema nekome ili nečemu. Stereotip u osnovni čini netačno i neosnovano uopštavanje, pri čemu svaka takva generalizacija koja predstavlja apriori negativan sud o nekoj grupi, bila ona rasna, etničke, rasne, religiozna ili društvena, neizostavno poprima značenje predrasude.

Stereotip o nekoj grupi proističe iz nedovoljnog poznavanja date grupe i zasniva se u najvećem broju slučajeva na pretpostavci da oni koji joj pripadaju, svi do jednog, poseduju samo sebi svojstvene karakteristike koje ih razlikuju od drugih grupa. Stereotipi mogu biti pozitivni i negativni, ali je ono što im je zajedničko da u srži svakog stereotipa leži podela, koja razdvaja dve ili više grupa jednu od druge. Kriterijumi podele mogu biti pripadnost određenom polu, etničkoj skupini, veroispovesti, seksualnom opredeljenju i bukvalno bilo kojoj karakteristici – kao što je u slučaju stereotipa o plavušama kriterijum podele boja kose. 

Baš kao što se u slučaju stereotipa članstvo u nekoj grupi podrazumeva negiranje individualnosti svakog pojedinačnog člana, tako se i pripadnost nekoj grupi izjednačava sa određenom osobinom, koja se toj grupi, kao i svim njenim pripadnicima bez izuzetka pripisuje. Na taj način se prvo formira a potom i popularizuje pogrešna predstava o nekoj grupi, koja daljom distribucijom dovodi do takvih negativnih socijalnih konstrukata kao što su verska netrpeljivost, seksisam, rasizam, homofobija te najraznovrsnije forme diskriminacije – kojima je zajedničko da se baziraju na isključivosti.

Budući da se sadržaj korpusa srpskog istorijskog stripa, kako smo već u okviru ovog rada nagovestili meri ne hiljadama već desetinama hiljada strana stripa, bilo je neophodno ograničiti razmatranje ove kompleksne teme na reprezentativni uzorak iz različitih epoha. Ta nužnost potiče iz nekoliko podjednako bitnih razloga. Prvi je što bi se navođenjem svih primera neosporno izgubio fokus istraživanja, budući da ih zbog kvantiteta stripova ima zaista jako puno. Drugi razlog zašto je neophodno ograničiti se na konkretan uzorak sledi iz toga što su mnogi od pronađenih primera suštinski isti te se njihovim detaljnim analiziranjem ne pronalaze nikakave finese niti esencijalna odstupanja od već uočenog i analiziranog klišea. Treći razlog nije manje bitan iako na prvi pogled deluje možda i najprozaičnije jer podrazumeva nedostatak resursa za jedno tako celovito istraživanje – svako sveohuhvatno istraživanje prosto bi zahtevalo znatno više vremena, energije i prostora nego što trenutno imamo na raspolaganju.

Budući da je tako, odabrali smo reprezentativne uzorke na kojima se karakteristike stereotipa koji se isputuju najbolje uočavaju. Ti uzorci kreću od radova iz pionirskog doba koje se uzima kao zlatno doba srpskog stripa, u deceniji pre i za vreme Drugog svetskog rata, zatim od vremena koje neposredno prethodi nastanku edicije “Nikad robom” šezdesetih godina dvadesetog veka, preko perioda iz osamdesetih i devedesetih sve do recentnih radova. Iz toga sledi da je ponuđeni uzorak dovoljan da se iz njega izvuku neki zaključci, koje ovim putem prezentujemo. Još jedan faktor koji odabrani fokus istraživanja čini relevatnim jeste činjenica da se velika većina uočenih i analiziranih stereotipa, ako ne i svi, gotovo bez izuzetka javlja u okviru istih serijala, a vrlo često i u okviru istih epizoda pojedinačnog serijala.