STEREOTIPI U SRPSKOM ISTORIJSKOM STRIPU

STEREOTIP ŽRTVE

Stereotip žrtve bismo mogli definisati kao kliše herojske smrti koja je u cilju nanošenja gubitka neprijateljima, odbijanja predaje ili izvršavanja naređenja do kraja. Ovaj stereotip je takođe neraskidivo povezan sa odbranom svoje teritorije, naroda ili nacionalne časti. Njegove korene možemo, kao uostalom i korene svih drugih stereotipa, ispratiti sve do Kosovskog mita i njegove kulminacije, u kojoj se srpski vitez Miloš Obilić svesno žrtvuje samo da bi ubio turskog sultana Murata i time dokazao da je nepravedeno optužen za izdajstvo. Naravno, arhetip podnošenja konačne žrtve u slavu svoje domovine stariji je od Boja na Kosovu. „Slatko je i slavno za otadžbinu mreti“ napisao je još Kvint Horacije Flak (65-8 p.n.e), a odjeke toga nalazimo kod srpskog pesnika Đure Jakšića (1832 – 1878) u pesmi “Jevropi”

“Izginućemo!…
“Pa izginite!”

Podsmeha tvoga gordi je zbor.
“I ginućemo, ginuti slavno –
Il’ mačem preseć Gordijev čvor!
Izginućemo – ali slobodni,
Jer Srbin neće da bude rob!

Da li je mit o žrtvi Miloša Obilića (ne)posredno doveo do najpoznatijeg (po)žrtvovanja u Srpskoj istoriji, onog u Bici na Čegru?  O tome možemo samo da nagađamo, ali pretpostavka deluje ako već ne izvesna onda svakako veoma moguća. Bitka na Čegru, koju su srpski ustanici vodili sa Turcima, jedna je od po sudbinu Prvog srpskog ustanka najvažnijih bitaka tokom Prvog srpskog ustanka. Sama bitka desila se 31. maja 1809. godine na brdu Čegar u blizini Niša, i počela u jutarnjim časovima 19. maja 1809. (31. maja po novom kalendaru). Brojčano višestruko nadmoćnije turske snage jurišale su četiri puta na srpski šanac, ali su njihove napade ustanici srpskog vojvode Stevana Sinđelića uspešno odbijali. Turci su na kraju prodrli u šanac gde se razvila borba prsa u prsa. Turcima su stalno dolazila pojačanja, a Stevan Sinđelić je na kraju ostao sa šakom ustanika kraj sebe. Uvidevši da ne može odbraniti položaj od Turaka, pucao je u bure baruta da ne bi pao živ Turcima u ruke. Nakon ogromne eksplozije koja je digla brdo u vazduh, na Čegru je ležalo oko 20000 mrtvih – 16000 Turaka i 4000 Srba. Besni zbog Pirove pobede Turci su odsekli glave mrtvim ustanicima i od njih sagradili kulu od lobanja, pogrdno nazvanu Ćele kula, koja se danas nalazi usred Niša.

Stripu “Ćele Kula” iz 1959. godine, koji se pripisuje Paji Stankoviću (1935-2007), mada neki poznavaoci stripa kao što je već navedeni prepoznaju ruku Nikole Mitrovića Kokana (1933-1997), bavi se upravo bitkom na Čegru i Sinđelićevom žrtvom. Na poslednjoj strani stripa Stevan Sinđelić stoji iznad bureta baruta i, uprkos tome što ga usred bitke prsa u prsa koja besni u šancu teško iko od Turske vojske može čuti teatralno izgovara sledeći monolog “Čujte, Turci! Više vas je, gadovi! Ja, Stevan Sinđelić neću vam živ pasti u ruke. Baš kao ni ovo malo mojih preživelih momaka! Ovog časa odletećemo svi u vazduh i junačku SMRT!” Prolama se strahovita eksplozija, a da pouka slučajno ne bi promakla, eksploziju prati sledeći tekst: “I veliki junak, neustrašivi vojvoda Stevan Sinđelić obori cev pištolja u bure s barutom, povuče oroz i kroz bojište odjeknu strahovita eksplozija, koja je pokazala svu spremnost i hrabrost našeg čoveka u oslobodilačkoj borbi. Ta eksplozija i ta junačka pogibija na Čegru, 1909. godine ušli su zauvek u našu istoriju…”. Na samom kraju stripa scenarista dakle dodatno potcrtava sličnost oslobodilačke borbe protiv Turaka sa Narodno-oslobodilačkom borbom u Drugom svetskom ratu, svestan komunističkog okružena i istorijskog trenutka u kome dela.

Još jedna bitka iz Prvog srpskog ustanka, i još jedna herojska pogibija, poslužila je kao istorijski predložak za strip. U pitanju je Boj na Ravnju, poznatiji još i kao Bitka na Zasavici. Radi se, baš kao i u slučaju Boja na Čegru, o još jednoj od bitaka koje su obeležile slom Prvog srpskog ustanka. Bosanski vezir Derendelija i Sulejman-paša Skopljak, poveli su 15000 Turaka ka Šapcu. Na njihov putu stajala je srpska odrbana od  3000 ustanika. Krvave borbe tajale su neprekidno 17 dana. Uz podršku jake artiljerije, Turska pešadija i konjica uspevale su u nekoliko mahova da prodru u šanac, ali su ih ustanici svaki put potisnuli nazad. Turci su promenili taktiku  i otpočeli kopanje laguma, na šta su ustaničke starešine održale većanje na kome su odlučili da napuste Ravnje. Ustanički vođa Zeka Buljubaša, koji je komandovao sa 800 prekaljenih ratnika iz redova hajduka, koje je narod nazivao „golaći”, poginuli su svi do jednog štiteći odstupnicu ustaničke vojske sa Ravnja. I taj događaj završio je u stripu – prikazan je u stripu “Hajduk Stanko” Đorđa Lobačeva, koji se upravo Bitkom na Zasavici i završava. Naime, u stripu tokom bitke ustanici ostaju bez municije. Turci koji su, verni svom stereotipu kukavica, taman spremni da se povuku kad to dočuju. Nanovo oskoljeni Turci spremaju se da krenu u ofanzivu. Ustaničke vođe seshodno tome  spremaju na povlačenje, ali ne i Zeka Buljubaša! On, naprotiv, izjavljuje sledeće: “Idite, idite svi! Ja neću! Ostajem ovde sa mojim golim sinovima… Od Ravnja ćemo načiniti Kosovo!” Ima li, dakle, bolje potvrde o poreklu stereotipa herojske smrti u službi odbrane otadžbine od ove direktne proklamacije – i da li je posle ovog dijaloga uopšte potrebna? Zeka potom pred svojim ustanicima izgovara “Braćo, da se oprostimo! Sila na nas ide! Ovo nam je kao samrtni čas… Kome je život mio, može sa ostalima!” na šta mu grbavac u njihovim redovima, pogrdno nazvan Deva (Kamila) zbog svoje grbe na opšte oduševljenje odbrusi “Bože sačuvaj! Svi ostajemo!” Dakle, Zeka upozorava da je pogibija zagarantovana i daje svojim ustanicima šansu da se povuku, ali niko od njih, čak ni onaj fizički najmanje sposoban, na to ni ne pomišlja! Kasnije, u toku bitke, kad su potpuno ostali bez baruta, hajduci se opraštaju po poslednji put pre nego što će napraviti otvoriti kapiju i jurišati u smrt. Čak i Zeka predvodeći juriš poviče pitanje koje u svojoj neumitnosti to zapravo i nije, “Hoćemo li da izginemo?” a fatalistički odgovor stiže na istom kadru, kao iz topa: “Svi do jednog!” Kao da se i sama nada za preživljavanje, toliko ljudska emocija, izjednačava sa uzmakom, sa oklevanjem u činjenju onog što je neophodno, da se za rodnu grudu da sve što ona traži od pojedinca, pa makar to bio i sam život – a toga, već je jasno, ne sme biti. I zaista, već desetkovani ustanici, “šaka jada” kako ih Lobačev oslovljava na poslednjoj strani stripa već su posle trošenja baruta polomili svoje sablje i jatagane od silne seče (!) pa se u očajanju prihvataju balvana koje su spremili za izgradnju šanca. Taj simbolički, praiskonski nalet koji s jedne strane dočekuju podignute sablje s jedne strane i naperene puške s druge, i sam Lobačev krštava jednom jedinom frazom – “Poslednji juriš”.

U stripu “Na nišanu” scenariste M. Nicića i crtača Radivoja Bogičevića koji se bavi Prvim svetskim ratom, sprski vojnik Novica ne želi da ostavi svog ranjenog druga Bucu uprkos tome što ih progone, kao do sada već mnogo puta viđeno, brojno nadmoćnije austrougarske snage. Sledi igra mačke i miša, koja se završava tako što se masa autrougarskih vojnika sporo ali neumoljivo privlači umornom i ranjenom srpskom dovojcu, kome je municija na izmaku – potpuno na tragu završetka “Hajduk Stanka” Đorđa Lobačeva.  Dok Novica ispaljuje poslednje hice, a Buca steže poslednju bombu, propratni tekst kaže sledeće “Situacija je bila beznadežna, ali se drugovi nisu uplašili. Oni su odlučili da umru herojski kao bezbroj njihovih saboraca.” Ovaj tekst ne samo da nam saopštava da su Novica i Buca svesno pripremljeni da umru kao heroji, nego i suptilno implicira da je svako od dotad poginulih srpskih vojnika, kojih ima “bezbroj” umro herojskom smrću – što je samo patriotsko-propagandna preforumulacija onoga  “slavno je i slatko za otadžbinu mreti”. Krupan plan Bucine ruke koja steže šišteću granatu propraćen je Bucinim monologom, koji je komotno mogao da izgovori i Stevan Sinđelić sa kuburom u ruci iznad bureta baruta na poslednjoj strani “Ćele-Kule”: ”Ostaje još samo ovo: Kad priđu, tempiraću je da eksplodira. Izginuće zajedno sa nama!” Ultimativni cilj je, dakle, povući u smrt što veći broj neprijatelja – protagonistin život je već izgubljen, važno je naplatiti ga sa što je moguće više života napadača.

Stereotip žrtve srećemo i u do sada više puta pomenutom “Balkan Ekspresu” Mihića (1938-2019), Kerca i Plavšića (1949-2011). Iako su protagonisti stripa u samom startu jasno profilisani kao sitni prevaranti pod maskom muzičara koje bi bilo ko na prvi pogled teško mogao da optuži za heroizam, verovatno najbeskrupulozniji među njima, Stojko, ima i najherojskiju scenu pogibije. Naime, nakon što se prvobitni plan da se opljačkaju nemački oficiri i njihove pratilje tokom zabave na kojoj bend “Balkan Ekspres” nastupa pre nego što istu partizani dignu u vazduh zajedno sa mrskim okupatorom spektakularno izjalovi, Stojko biva zarobljen. U njega su iz neposredne blizine upereni lugeri nemačkih oficira dok u rukama još uvek grčevito steže opljačkane džepne satove i biserne ogrlice i deluje da je njegova sudbina zapečaćena.

Od kriminalca koji je prethodno pokazao zapanjujuću sposobnost za preživaljavanje, od prilagodljivosti situacijama do otpornosti na pad iz visine ili hice ispaljene u leđa, očekivalo bi se da će pokušati sebi da kupi vreme time što će Nemcima koji ga drže na nišanu otkriti da terasa samo što ne odleti u vazduh. Sem toga što bi ukazivanjem na neposrednu opasnost od eksplozije neizostavno produžio sopstveni život, takva bi ga usluga verovatno preporučila i približila Nemcima, te mu moguće spasila život računajući se kao poprilična olakšavajuća okolnost pred sudom koji bi mu sudio za nešto što je u tom trenutku ipak samo oružana pljačka u kojoj on lično nije ni ubio ni povredio ni jednog nemačkog vojnika. Svemu tome uprkos, Stojko odlučuje da Nemcima ne kaže – ama baš ništa. Umesto toga, svestan da odbrojava svoje poslednje trenutke, Stojko se predaje histeričnom smehu – izazvanom time što zna da će sa sobom u smrt za koji čast povesti masu svojih neprijatelja. Sasvim slično onome što je Stevan Sinđelić uradio u stripu “Ćele Kula”, sem toga što su u pitanju Nemci, a ne Turci, i poprilično junački za nekog ko pre toga u sticanju zarade nije prezao od toga da na cedilu ostavi, pa čak i prilično otvoreno izda svoje saučesnike, zar ne? Poruka “Balkan Ekspresa” je jasna – iako više nema proklamacija patriotizma upućenih čitaocu, sam čin žrtovavanja sebe u borbi protiv neprijatelja ostaje ono sa čime se svaki Srbin, bio on moralna gromada ili sebična secikesa, može (i mora) identifikovati.