STEREOTIPI U SRPSKOM ISTORIJSKOM STRIPU

STEREOTIP ŽENSKOG LIKA KAO DAME U NEVOLJI

U srpskom istorijskom stripu tretman ženskih likova u dobroj je meri klišeiziran, pogotovo u njegovoj ranoj i srednjoj fazi. Žena je veoma je često tretirana ne kao subjekt priče već kao njen objekat, koji u najboljem slučaju pasivno trpi radnju, dok je u najgorem njena žrtva. Prosto, ženski se lik ovde u najvećoj meri oslanja na muški lik da ga izbavi iz nevolje u koju je nekako dospeo, često zbog svojih ženskih čari i gotovo uvek zbog svoje nesposobnosti da se stara sam o sebi. Iz toga naravno sledi i sledeći zaključak, koji se i letimičnim pregledom potvrđuje kao istinit, a to je da su ženski likovi de facto skrajnuti jer u stripovima najčešće igraju ne protagoniste priča u kojima se pojavlju, već sporedne uloge. Zli jezici bi čak rekli, iako je u najmanju ruku neukusno uloge majki, sestara i vernih ljuba svesti na tako nešto, da su ženski liskovi (pre)često nisu čak ni deo sporednih uloga u galeriji likova već tek glorifikovani deo scenografije. Ponekad se čak čini da je to što su megafin, dakle dramski konstrukt koji pokreće radnju ali suštinski sam po sebi nije bitan, koji muškom protagonisti daje zadatak da je zaštiti od nevolje ili iz iste izbavi – dakle, šta da radi sa sobom u stripu – nešto najbolje čemu se ženski lik u srpskom istorijskom stripu može nadati. Naravno, u kasnijim godinama dvadesetog veka i početkom dvadeset prvog veka, položaj žene u porodici i društvu se empancipacijom suštinski menja te time i socijalno-kulturološka perspektiva postaje drugačija, što se registruje i u tretmanu ženskih likova u srpskom istorijskom stripu.

Evolucija je, dakle, evidentna, ali nam ostaje da utvrdimo do kog je stepena uspela da stigne i možemo li tim stepenom, sagledanim iz kritički nastrojene perspektive, biti suštinski zadovoljni.

Koreni tog problema, ako odaberemo da tretman ženskih likova posmatramo kao problematičan leži u tome što su u neke od prvih, pa i potonjih, ženskih likova srpskog stripa čvrsto oslonjeni na srpsku epsku narodnu poeziju. Kad govorimo o vezi ranog istorijskog stripa sa srpskom epskom narodnom poezijom, ona jeste u dobroj meri indirektno zasnovana na zaostavštini patrijahalnog društva, usmenom i pismenom predanju koje se prenosilo s kolena na koleno vekovima dok ga nije zabeležio Vuk Stefanović Karadžić (1878-1864), otac srpske ćirilice – ali i direktno, jer su mnogi od tih ranih srpskih stripova zapravo više ili manje slobodne adaptacije konkretnih istorijskih pesama.

U tim se pesmama veoma precizno ogleda patrijahalno poimanje društva, sa ulogom muškarca kao hvale vrednog lovca i ratnika, hrani(-)oca i brani(-)oca porodice a žene kao uzgredne sakupljačice, domaćice i majke. U tako definisanom miljeu, žena i ne može, sem emocionalne potpore muškarcu ili uskraćivanja iste iz opravdanog ili neopravdanog razloga, imati veću ni aktivniju ulogu.

Zbog specifičnosti ovog stereotipa, i načina na koji se razvijao kroz istoriju prateći promenu socio-ekonomskog položaja žena, nužno ga je predstaviti na malo drugačiji način. Tako će i sama analiza biti rađena od stripa do stripa, budući da se na taj način najbolje zapažaju isprva suptilne a potom i sve značajnije promene u tretmanu motiva žene u srpskom istorijskom stripu. Stoga, krenimo redom.

U jednom od najstarijih srpskih istorijskih stripova, “Hajduk Stanku” Đorđa Lobačeva po istoimenom romanu Janka Veselinovića (1962-1905) iz druge polovine tridesetih godina prošlog veka, Jelica je čestita i, kako ćemo i u kasnijim primerima videti, neizostavno lepa devojka koja postaje predmet sporenja između dva najbolja prijatelja, Lazara i Stanka.

Nakon što odabere Stanka, Lazar uma pomućenog ljubomorom puca na njega i na sreću promašuje, a Jelica potom u razgovoru sa Stankom konstatuje svoju ulogu pokretača dramske radnje rečenicom “I baš htede da te ubije zbog mene” na šta ranjeni Stanko odgovara “Da, zbog tebe!” Naravno, posle toga se par zaklinje na ljubav jedno drugom. Stanko odlazi u hajduke, a Jelica, shodno stereotipnoj ulozi verne ljube na rastanku sa Stankom izjavljuje da će ga čekati. Tu vernost dalje demonstrira time što ne želi da pođe za Lazara uprkos insistiranju svog oca. Ona se suprostavlja očevim željama, na taj način naizgled kršeći bespogovornu poslušnost prema muškom rodu, ali na očevu gnevnu tirade kako ga sramoti svojom nepolušnošću krotko spušta glavu i bez dalje borbe napušta porodični dom. Iz toga sledi da je njena spremnost da se suprotstavi patrijahalnom vaspitanju ograničena na vernost Stanku – što se ostalog tiče, ona je i dalje “građanka pokorna “, da tako kažemo. Dakle, zbog svog, makar i delimičnog odstupanja od norme u kojoj žensko ima da radi šta mu se kaže i izgleda lepo (po mogućstvu), Jelica je ostavljena na vetrometini, na milost i nemilost – i da nije Stanka, koji sa puškom u ruci hita da je zaštiti od ljudi i zverinja te odvede svojima, ko zna šta bi od nje bilo…

“Carev štitonoša” Sergeja Solovjeva (1901-1975) iz 1940. godine uvodi dva važna, iako gotovo dijametralno suprotna ženska lika, Anđeliku i Oliveru. Ono što im je zajedničko je da su obe predstavljene kao izuzetno lepe, i što obe u različitim prilikama na početku stripa od opasnosti spašava protagonista, Miloš Vojinović. Tu njihova sličnost prestaje – a Solovjev se potrudio da  razlike dodatno vizuelno naglasi time što je Anđelika crnokosa, a Olivera plavuša. No, bitnije su njihove karakterne razlike, odnosno njihovi postupci koji iz tih razlika proizilaze. Anđelika će Miloša tokom stripa u nekoliko prilika spasiti od raznovrsnih opasnosti, uzvrativši time višestruko njegovu početnu dobrotu. Ne samo to, Anđelika će se u tim svojim poduhvatima pokazati kao izuzetno snalažljiva i hrabra. Olivera će pak srljati iz nevolje u nevolju, i padati sa “zla na gore” – ona će, kao neka moneta za potkusurivanje, prelaziti iz ruku pljačkaša u ruke gusara, iz turskih u vizantijske šake, sve dok je, konačno ne oslobodi Miloš Vojinović. Iako se to u stripu jasno demonstrira, Solovjev Oliverin status dame u nevolji nalazi za shodno da još u početku potcrta time što će u njen oblačić za razmišljanje, uz prateći ozaren izraz lica, staviti izlovanu misao “Moj spasilac!” Indikativna je i različita sudbina ova dva lika: Anđelika, dama od akcije, za svoju preduzimljivost i odstupanje od patrijahalnog obrasca kao nagradu dobija smrt i poslednje reči “Volela sam te…” koje izgovara svojoj nesuđenoj ljubavi, dok Oliveri za njen ostanak u okvirima prihvaćenih normi i status večite dame u nevolji sleduje nagrada u vidu braka sa Milošem. Poruka je, verujem, jasna…

Za očekivati bi bilo da je Drugi svetski rat i komunističko uređenje koje je doneo u Fedarativnu Narodnu Republiku Jugoslaviju čiji je Srbija bila deo u to doba, sa svojim proklamovanim načelima da su svi jednaki, doneo promenu, ali ne lezi vraže! Bolničarka Vera u drugoj objavljenoj epizodi “Mirka i Slavka” je hrabra, spremna da izdrži batinanje okupatora i ne oda saborce – ali sasvim bezidejna bez pomoći muških protagonista, i samim tim kad se svi računi svedu na kraju tek obična žrtva koja čeka Mirka i Slavka da je izbave. Kad Mirko i Slavko konačnu uspeju da je istrgnu iz nemačkih ruku, dešava se u svakom smislu neverovatna promena: Vera, koja je odrasla i formirana osoba na odgovornom poslu medicinskog radnika, poslušno sledi upustva koja joj izdaju Mirko i Slavko, dvojica pubertetlija od kojih je Vera starija makar desetak godina!

Stvari postaju još gore kada se u toku bekstva od nemačkih vojnika iznenada nađu u ćorsokaku, progonjeni bolje naoružanim i mnogobrojnijim neprijateljem.Vera tada gotovo da doživljava nervni slom! Ona očajava, nervozno kršeći ruke u očekivanju da će je dečaci izbaviti – ne zastajući ni trenutak da racionalno zaključi kako su je, ironično, u tu istu bezizlaznu situaciju upravo sami Mirko i Slavko uveli nedopustivo improvizujući akciju spasavanja kao da je u pitanju tek još jedna dečija igra. U jednom trenutku, kad bežeći od Nemaca naiđu na skladište oružja, scenarista i crtač Desimir Žižović Buin (1920-1996), inače tvorac verovatno najpopularnijeg stripa u bivšoj Jugoslaviji, u propratni tekst na kadru piše da su mladi partizani „dali Veri jedan od automata“, dodatno ističući njenu pasivnu ulogu te dovodeći njenu nesposobnost do apsurdnih razmera: Vera, naime, nije sposobna ni da sama uzme oružje za

sopstvenu samodbranu sa gomile pronađenog naoružanja, već joj se isto mora dati i time posredno ukazati da ipak mora da nečim doprinese u sopstvenom spasavanju!

Autor, doduše, Veri daje zapovednu, starateljsku ulogu koju je, po logici stvari čitalac mogao od početka očekivati – ali, na čitaočevo razočaranje, tek onda kad dvojici dečaka treba narediti ne napad, nego povlačenje! Implikacije toga su razočaravajuće, iako se taj sled događaja može pokušati opravdati eventualnim urođenim majčinskim instinktom koji se trudi da decu, bila ona sopstvena ili tuđa, skloni na sigurno – zli jezici bi rekli da je Vera poslednja kad treba napasti neprijatelja ali prva kad od njega treba uteći.

Jelena u “Poslednjem osvetniku” M. Nićića i Nikole Mitrovića Kokana (1933-1997) iz edicije “Nikad robom” oscilira između aktivne i pasivne uloge. Na početku je preduzimljiva – kad joj poočim zabrani ljubav sa hajdukom Jankom, što se dešava i Jelici iz “Poslednjeg osvetnika”, ona za razliku od Jelice sama organizuje bekstvo. Međutim, već u sledećoj sceni, ona čeka na čistini, neoprezna. Naravno da ne može da opazi Turke koji je vrebaju i na kraju grabe, previše je zauzeta dok sebi deklamuje klišeizirane dijaloge poput „Čekaću ga… Biću mu verna!“ Kad Janko padne u zamku, Jelena samo može da se uhvati za glavu uz misli „Oh, zbog mene će izgubiti glavu! Baš sam nesrećna!“ Uz manji otpor ona na kraju ipak klizi nazad u potpunu pasivnost, a tamo joj se pridružuje i junakinja drugog ostvarenja iz “Nikad robom”, stripa “Barjak nad Srbijom” Brane Jovanovića, Drina, koja će pred nasrtajima Sulejman Paše u njegovom čardaku zavapiti “Smiluj se! Gde si, Dane!”. Ne samo to, nego kad netom prizvani Dane priskoči u pomoć, on svojoj vernoj ljubi, zbog koje je prošao kroz svake smrtonosne opasnosti bez ikakvog zazora podvikne “Ćut! Ni reč! Daj mi taj pašin turban! Brzo!” A Drina, naučena da je muška reč zakon, šta će, ćuti i izvršava…

Bolničarka Višnja u partizanskom stripu “Poručnik Tara” Svetozara Obradovića (1950-2020) i Branislava Kerca protagonista je epizode “Makaze nad ambisom”. Ona je kao mlada ilegalka izabrana da zameni ženu nemačkog oficira na koju liči i zauzevši njeno mesto iskopira dokumenta o nemačkoj ofanzivi koja se priprema. Višnja svom zadatku pristupa odlučno i efikasno, usput izgovorivši repliku koja simbolizuje promenu u načinu razmišljanja “Sad sve zavisi od mene!” I zaista, Višnja je dovoljno odvažna da stavi glavu u lavlje čeljusti i hladnokrvno ušeta u nemačku komandu, a onda i prepiše važna dokumenta. No, da sve ne bi bilo idealno, početni plan je plod vođe njene ćelije, Lazara, koji joj objašnjava plan do tančnina jer Višnja ne može sama da prokljuvi detalje. Kad se potom nemački komandat vrati ranije od predviđenog, partizanski ilegalac preuzima vodeću ulogu i daje joj upustva  tipa “Daj meni pištolj a ti se oblači.” koja ona bez pogovora, a reklo bi se i bez razmišljanja, izvršava. Na kraju, kada tokom potere partizanski auto eksplodira, Višnju spasava glavni lik serijala, Poručnik Tara, sprečivši je da, shodno svom već ustanovljenom karakteru, hrabro ali nepromišljeno uleti u plamenu stihiju. I tu sledi coup de grace. Za razliku od svoje prethodnice Drine, koja je primila verbalni, Višnja kada krene da histerično protestuje zato što ju je Tara sprečio da pogine spasavajući svoje drugove dobije fizički šamar od njega. “Ti si, mala, pretpela šok… Žao mi je, ali je ovo najbolji lek za tu vrstu bolesti…” kaže Tara. Možda mu je, kako kaže, i žao, ali to ne pokazuje jer mu je lice beizražajno, sasvim hladnokrvno. No, kad tu priču ispriča, Višnja, koja je u međuvremenu Tari postala, pogađate, verna ljuba, blago je nasmešena,a nasmešen je i partizan Zeka koji kaže “Znao sam ja da ti Tara nije lupio šamar iz čista mira…” Ono što je poražavajuće jeste činjenica da je sredina, oličena u slušaocu Zeki, puna razumevanja za ovaj trenutak nasilja, ali je još gore to što ga je, očigledno, opravdala i sama žrtva nasilja, Višnja, koja se seća šljage koju je popila s nostalgijom i toplinom. Zaključak se ovde nameće sam: U redu je šamarati žene – a zašto bi to smetalo bilo kome kad ne smeta ni samim ženama – dok god to, naravno, nije iz čista mira…

U stripu “Balkan Ekspres” scenariste Gordana Mihića (1938-2019) i crtača Branislava Kerca i Branka Plavšića (1949-2011) postoje dva glavna ženska lika – pevačica Lili i prostitutka Danka. Njihov odnos i uloga u priči su, zanimljivo, gotovo preslikani iz odnosa dva glavna ženska lika iz „Carevog štitonoše“. Obe žene su prelepe, ali su, sem toga, na različitim krajevima spektra. Lili je tako, poput Olivere, plavuša koja prati šablon dame u nevolji, pa je u stripu iz bolnice spašava Kosta a od streljanja Boško, koji je uz to kasnije sklanja i s puta šrapnela nemačkih bombi. Danka, je, s druge strane, poput Anđelike u „Carevom štitonoši“, crnka koja je sposobna da se stara sama o sebi – ona je žena od akcije koja ne čeka nikakvu pomoć već sama eliminiše nemačke oficire, a nema nikavog problema ni da, takođe poput Anđelike načini prvi korak i učini sve da osvoji čoveka koji joj se dopada, u ovom slučaju jednog od protagonista, Popaja. Strip na žalost nije završen, ali ako je suditi po filmu čija je ekranizacija, Danka za svoju nekonvencionalnost dobija istu nagradu kao njena prethodnica skoro pola veka ranije – smrt u akciji od koje ne preza, dok Lili, poput Olivere, kao prava dama koja čeka na spasioca preživljava i nalazi utočište sa ostalim likovima u Rikovom baru u Kazablanci…

Kraj devedesetih i početak dvehiljaditih donosi nam “Kalokagarte” scenariste Đorđa Milosavljevića i crtača Milana Jovanovića, i u njima protagonistu Aleksandra Kirskog, mladog vizantijskog plemića koji pokušava da pronađe put svile u doba Justinijanove vladavine. Pomalo nagao i neiskusan, ali zato srčan i vešt, Aleksandar se pokazuje kao solidan detektiv i još bolji mačevalac u okršajima sa trgovačkom Gildom čijim interesima ne odgovara da put svile bude zaista pronađen. Sem toga, Aleksandar je i dobar zapovednik, budući da sa uspehom vodi ekspediciju koju čine dva izrazita individualca, Luka Morejski i Jovan Kartograf. Veliki preokret stiže na kraju prvog od dva albuma, tokom koga saznajemo da je Aleksandar zapravo Aleksandra, te da je iz nužde preuzela mušku ulogu nakon smrti sve svoje braće. Iako priča nije gotova pa ne možemo sa sigurnošću suditi o tome kako će do kraja njen lik biti tretiran, u dosadašnjem toku pripovesti Aleksandra se pokazala kao više nego dostojan protivnik Gilde, uspevši da stigne dalje i postigne više od svih svojih muških prethodnika – da ni ne pominjemo to što predvodi ekspediciju koju čine upečatljivi i jaki – muškarci. “Kalokagarti” nam, dakle, pokazuju nužni napredak u tretmanu ženskih likova, iskorak iz preovlađujućeg obrasca nametnutog od strane dominantnog muškog okruženja. zar ne?

Svakako, ali zli jezici mogli bi potencirati da je, bi sve to ostvarila, Aleksandra morala da sakrije svoju žensku prirodu i preuzme muški identitet, te da se za poštovanje među muškarcima izborila dobrim delom sposobnošću rukovanja mačem – dakle, veštinama koje su, pogotovo u toj ephohi, slovile za muške. Da, pobedila je muškarce u njihovoj igri, ali je, da bi to učinila, pristala da je da tu istu igru igra – a oni bi zli jezici s početka ovog paragrafa opet mogli reći da je to svojevrstan poraz… Uz to, možemo zapaziti jedan svojevsrtan trend – Aleksandra je na neki način nastavljač tradicije Čučuk Stane iz “Hajduk Veljka” Đorđa Lobačeva, koja se potput baš poput Aleksandre, takođe oblači i bori kao muškarac da bi od strane muškaraca bila prihvaćena kao njima ravna. Dok je Čučuk Stana Aleksandrina prethodnica, dotle je Milunka Savić iz stripa “Flora” Milenka Mišića i Milana Drče u serijalu “Linije fronta” njena naslednica, budući da se i sama u muškoj uniformi i s puškom u ruci suprotstavlja neprijatelju rame uz rame sa ostalim momcima…

Bilo kako bilo, napredak u pravom smeru, ka izlasku iz klišea i preovladavanju ustaljenih stanovišta u tretmanu ženskih likova, svakako postoji, a ulazak žena u strip koji je u Srbiji sve masovnije dešava u poslednjih 20ak godina – najzad, svi autori stripova koje smo do sada naveli jesu muškarci – mogao bi biti onaj odlučujući doprinos tome da žene u istorijskom stripu dobiju mesto – i ulogu – koja im pripada.