STEREOTIPI U SRPSKOM ISTORIJSKOM STRIPU

DO PRAKSE I NAZAD

Budući da potpisnik ovih redova  u svom radu kombinuje ne samo teoriju i praksu, što je već samo po sebi potentat spoj, već i pedagogiju i budući da se podučavanjem u kontinuitetu bavi već gotovo tri decenije, u bavljenju stereotipima u srpskom istorijskom stripu poveo se poznatom maksimom se najbolje vodi sopstvenim primerom. Delom je to bilo zato što kao stvaralac imam potrebu da stereotipe kao prepreku u efektnosti svojih stripova prevaziđem, delom zato što kao čovek imam želju da se stereotipima kao prepreci u dostojanstvu svog života suprotstavim. Iz svih upravo navedenih razloga sam, nekoliko godina pre nego što sam sada svoje stavove o pomenutim stereotipima izložio, obrazložio i argumentovao u esejističkoj formi, provukao implicitno kroz svoj rad na zbirci istorijskih sripova pod naslovom “Do pakla i nazad” i podnaslovom “Epopeja srpske vojske u Prvom svetskom ratu”. U strip albumu koji čini 14 priča od 4 do 16 strana, nastalom na započetom i nikad završenom projektu osnivača Leskovačke škole stripa Nikole Mitrovića Kokana čiji smo rad na istorijskom stripu više puta apostrofirali, prati se epopeja srpske vojske od prologa Prvog svetskog rata, dakle Sarajevskog atentata, do njegovih epiloga, u pogledu života ratnih invalida u Srbiji nakon okončanja rata.

Pođimo od toga kako su predstavljeni likovi srpskih vojnika. Oni ne odgovaraju stereotipu junaka bez mane i straha – što je stereotip koji nismo posebno obradili, ali se provlači i tesno je povezan sa stereotipima stranca kao neprijatelja, izdaje i žrtve. Ton kojim ih kao scenarista opisujem nije uvek pohvalan – zapravo ume prema njima biti i u priličnoj meri kritičan.

Glavokomandujući srpske vojske, vojvoda Radomir Putnik sebi, u epizodi “Grob,” dozvoljava očaj, pa čak i suze razmišljajući o sudbini dobrog dela svoje armije koja je nakon smrti od gladi i tifusa završila u dubinama Jonskog mora, u događaju u Srbiji poznatom kao Plava grobnica.

Suzu, ovog puta za samim sobom, pusti i vojnik Milojković u “Odbrani”, govoreći iskreno ali nimalo herojski “Men se samo ne umire.” pre juriša u sigurnu smrt. Samu “Odbranu” inače otvara beg dvojice srpskih vojnika od austrijske paljbe, pri čemu jedan od njih dvojice završava svoj život kuršumom u leđa.

U “Eh da sam mrtav” jedan od načina na koji protagonist kaže da je mogao umreti jeste i streljanje usred dezerterstva, koje se pominje i prikazuje i u “Maršu na Drinu”. Milutin u “Cipelama i potkovicama” se svom konju Šarcu za 4 godine vernosti i odlazak do pakla i nazad zahvaljuje sečivom bajoneta kojom se sprema da ga zakolje da bi nahranio svoju porodicu. Apis i njegovi pajtaši hladnokrvno i bez ikakvog ustručavanja planiraju ubistvo Franca Ferdinanda, svesni da ne samo da postoji realna mogućnost da njegova žena Sofija strada, već i da će razbuktati rat koji će progutati celu Evropu… Spisak etičkih falinki srpskih likova se produžava, gotovo u nedogled.

Nisu ni neporočni. Zaverenici iz Crne ruke koji spremaju Sarajevski atentat čine to uz cigare i konjak. U “Maršu na Drinu” cigarete i rakija su element dramske radnje. Dok sin Aleksa u Valjevskoj bolnici svom ocu Miletu pripoveda o dešavanjima u bitkama na Ceru i Kolubari koje je ovaj drugi usled ranjavanja propustio, Mile u jednom trenutku shvata da mu je sin, za tih mesec dana koliko se nisu videli – propušio! Aleksa se brani da su ga ratna iskušenja navela da smiri živce cigaretom, a na kraju razgovora Mile zabavljenog Aleksu gura u novi porok ponudivši gada povlačenju Austrougarske vojske nazdrave čašicom rakije. Ne stižu da to obave jer po Aleksu dolazi kapetan da hitno krenu u novoobjavljenu ofanzivu na Bosnu, pa Mile ostaje zabrinut sa dve rakijske čašice u ruci. Poslednja scena vidi kapetana Lukića kako, prema srpskim običajima koji su aktuelni i dan danas, ostavlja zapaljenu cigaretu i čašicu rakije na spomenicima krajputašima koji su podignuti postradalom ocu i sinu – da se nađe pred njima u smrti kad već nisu za života… Vojnik Milojković sve vreme epizode “Odbrana” pati za cigaretom, do koje ne može da dođe na svom položaju pod austrougarskom vatrom. Do svojevrsnog pomirenja između njega i Kapetana Lukića s kojim je prvih nekoliko strana posvađan na krv i nož dolazi upravo preko cigareta, nakon što kapetan sa njim podeli sadržaj svoje tabakere.

Zapravo, svi članovi poslednje linije odbrane Beograda ispuše po cigaretu pre svog juriša – najzad, običaj nalaže da se osuđeniku na smrt dozvoli takav jedan luksuz pred izlazak pred streljački vod, što srpski vojnici u suštini i čine kad istupe van zaklona… Srpskim vojnicima u stripu “Do pakla i nazad” i te kako ima šta da se zameri jer imaju obilje kako mana tako i strahova. Ali, to im nekako ne oduzima herojski status. Junacima ih, zapravo, čini to kako se sa svojim manama i strahom zapravo nose.

Omiljeni nacionalni stereotip izdaje nije zastupljen u strip albumu “Do pakla i nazad“. Jednostavno, u ratu za koji mnogi tvrde da je poslednji rat koji je Srbija vodila a na koji ne može biti bačena mrlja, za prikazivanje izdaje jednostavno nije bilo osnova. Istorija, na kojoj se uostalom i bazirao strip i koja je od mene kao scenariste zahtevala detaljno izučavanje, naaprosto nije dala opravdanje uvođenju teme izdaje. U svojim iščitavanjima hronika, zapisa i svedočanstava zaista nisam naišao na bilo kakvo upečatljivo izdajstvo vezano za tok Prvog svetskog rata. Ipak, izdaje, iako ne steretopne, u albumu “Do pakla i nazad” ima. Naime, radeći na stripu „Marš na Drinu“,  koji će kasnije postati deo strip albuma “Do pakla i nazad”, za list vojske Srbije „Odbrana“ 2014. godine, dakle na stogodišnjicu početka Prvog svetskog rata, jednom od ranjenih likova, Miletu, kome su bolničarke sakrile uniformu da ne bi mogao da se nedovoljno oporavljen vrati na front, stavio sam u usta polukomični uzvik „Izdaja!“. Kad je strip poslat naručiocu, vojsci Srbije, pomenuti kadar je vraćen kao neprihvatljiv sa obrazloženjem da u vojsci Srbije 1914. godine nije bilo izdaje! Uprkos tome što je iz konteksta bilo jasno da se ne radi ni o kakvoj stvarnoj izdaji već o gnevnom preterivanju postarijeg ratnika očigledno odraslog na stereotipu koji u izdaji traži opravdanje za sve ono negativno što se s njim dešava, nadležni, kako mi je saopšteno visoko rangirani oficiri, nisu hteli da dozvole da na vojsku čiji su naslednici padne makar i senka izdaje, da niko ni u šali ne pomisli da je tu moglo biti bilo kakvog izdajstva. Zato izdaji nije smelo biti ni pomena, makar to bilo i iz razloga gradnje dramskog zapleta.

Stereotip u stripu za koji istorijska građa jeste pružila osnova, i to obilnog, jeste žrtva. Stvar je istorijskog zapisa da je Fledmaršal August Fon Mekenzen (1849-1945) pre polaska na Srbiju 1915. godine održao svojim vojnicima sledeći govor: “Vi ne polazite ni na italijanski, ni na ruski, ni na francuski front. Vi polazite u borbu protiv novog neprijatelja, opasnog, žilavog, hrabrog i oštrog. Vi polazite na srpski front i Srbiju, a Srbi su narod koji voli slobodu i koji se bori i žrtvuje do posljednjeg. Pazite da vam ovaj mali neprijatelj ne pomrači slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe.” Mekenzen nije mogao biti više u pravu, što se najbolje pokazalo prilikom napada na Beograd. Naime, šestog i sedmog oktobra 1915. godine vodile su se žestoke borbe za odbranu Beograda. Napad austrougarskih i nemačkih jedinica, upravo pod Mekenzenovom komadnom, počeo je 5. oktobra 1915. godine time što je prestonica tokom celog dana i noći bila izložena teškoj artiljerijskoj vatri. Neprijateljske trupe počele su da se prebacuju preko Dunava 7. oktobra, i upravo su ih tu, na dunavskom keju, branioci Beograda brojčano daleko nadmoćnijeg i superiorno naoružanog neprijatelja dočekali jakom vatrom. Austrougarska vojska iskrcala se na delu obale Dunava koji je držao 2. bataljon pod komandom majora Dragutina Gavrilovića (1882-1945). Navodi se da je srčani major održao inspirativni govor koji je danas stvar opšte kulture u Srbiji i koji se čita kao himna požrtvovanja. Pomenuti govor od reči do reči glasi: “Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate više da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato napred u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!“ priča “Odbrana” započinje upravo tim govorom, koji odjekuje u čitaočevim ušima baš kao što odjekuje u ušima dvojice od poslednjih branilaca Beograda dok uzmiču – zli jezici bi opet rekli beže – pod neprijateljskim granatama i kuršumima razrušenim sokacima Beograda. Kada preživeli od te dvojice stigne u zaklon, shvatamo da je ovo zapravo repriza čuvenog govora majora Gavrilovića i da ga ravnim glasom, bez ikakvog rodoljubivog ili kakvog drugog zanosa koji se pripisuje njegovom prvobitnom govorniku izgovara vojnik Milojković. Sa Kapetanom Lukićem i još dva druga vojnika oni su saterani u ćošak, svesni uzaludnosti daljeg otpora, a opet, zbog izdatih naređenja o kontranapadu potpuno nesposobni da razmišljaju o odustajanju i predaji. Njihova jedina, iako ne mala dilema, ne tiče se toga da li će sigurno poginuti, već o tome što su, kao poslednji branioci Beograda, paradoksalno svi do jednog iz provincije! Oni ne jurišaju na neprijatelja zato što su junaci, već zato što, kako poslednji oficir u opsednutom Beogradu Kapetan Lukić kaže, više “Nema ko drugi.” Ova se, priča, dakle, bavi istorijski potvrđenom žrtvom, koja se bazira na principu borbe za slobodu, ali se naslanja na priču “Okidač” koja joj u strip albumu prethodi i priču “Drugi” koja za njom sledi. U “Okidaču” Gavrilo Princip (1984-1918) ubija protivnika svog naroda u liku Franca Ferdinanda, kao što to čini i Miloš Obilić kad dolazi glave sultanu Muratu. Kosovski mit se, koji je kao što smo ranije utvrdili, pokazuje još jednom primarni za razumevanje srpskog nacionanog identiteta te mentaliteta koji iz njega proističe. Kao i Obilić nekih 8 vekova pre njega, i dobrim delom kao poslednji branioci Beograda, Princip čini ono što radi svestan da će to delo platiti glavom, ali u njemu istrajava i to – upravo iz principa.

Stereotip žene kao pasivnog lika koji trpi radnju u albumu “Do pakla i nazad” nije zastupljen. Zli jezici će reći da je to zbog toga što se ženski likovi u stripu mogu izbrojati na prste jedne ruke, i naravno time zanemariti podnaslov stripa koji glasi “Epopeja srpske vojske u Prvom svetskom ratu”, kao i činjenicu da u srpskoj vojsci toga doba, koju ovaj album zapravo tretira, nije bilo Bog zna koliko žena. Ipak, za većinu najupečatljivija priča albuma, “Drugi”, bavi se sudbinom jedne od brojnih bezimenih majki koje su se sa svojom decom povlačile za svojim muževima koji su služili u srpskoj vojsci tokom događaj koji je kasnije nazvan Albanska Golgota. Taj naziv dat je povlačenju, odnosno proboju srpske vojske preko Albanije tokom Prvog svetskog rata.  Pomenuto povlačenje srpske vojske i izbeglica preko snežnih vrleti Albanije započeto  je pod pritiskom velike austrougarsko–nemačke s jedne, i bugarske ofanzive s druge strane. Vrhovna komanda srpske vojske je 24. novembra 1915. godine donela odluku da se srpske vojne trupe povuku preko Crne Gore i Albanije na Jadransko more. Srpska vojska se 3. decembra zaputila preko Crne Gore i Albanije, prethodno uništivši ili zakopavši svoju tešku artiljeriju. Budući da su putevi bili zaleđeni, trupe i narod koji ih je pratio kretali su se sporo a dodatno su ih usporavili napadi Albanaca koji nisu priznavali vlast Esad-paše Toptanija, saveznika Srbije. 

Srpska vojska pristizala je u okolinu Skadra od 15. do 21. decembra. Na albansku obalu dospelo je, prema podacima srpske Vrhovne komande, oko 110 000 vojnika i 2350 oficira, pri čemu se pretpostavlja se da je tokom povlačenja život izgubilo oko 72 000 ljudi, što vojnika što civila koji su krenuli u izbeglištvo za vojskom. To su okolnosti i pejzaž kroz koji se za zavejanom vojnom kolonom otežano vuče protagonistkinja stripa “Drugi”. U ovom stripu se lik žene kao one koja trpi radnju ne pojavljuje, možda upravo stoga što dolazi do preplitanja sa stereotipom žrtve. Za razliku od žrtve koje podnose Gavrilo Princip u “Okidaču” i poslednji branioci Beograda u “Odbrani”, koje se iz određenih, strogo racionalnih stanovišta mogu smatrati i iracionalnim, majka koja svoje tri devojčice laže da im je otac živ i na čelu zavejane kolone u priči “Drugi” sebe žrtvuje iz razloga koji joj ama baš niko ne može zameriti. Naime, kako bi na surovom povlačenju srpske vojske preko Prokletija ohrabrila i motivisala svoje tri ćerke, od uva do uva jedna drugoj, da nastave hod po mukama i ne klonu duhom, ona sebi uskraćuje pravo da žali muža. Naprotiv, ona se sili se da bude naoko puna optimizma i raspoložna kako deca ne bi posumnjala da im je otac mrtav i eventualno se predala očaju i time smrti. Time se majka ispostaviti kao lik nepokolebljive volje ali i kao neko ko je aktivan na jedan drugačiji način. Ona jeste dama i jeste u nevolji, ali je to ni u kom slučaju ne čini damom u nevolji – posebno ne stereotipnom.

Majka ne čeka da je niko spasi. Ona je svesna da je glava svoje porodice i da se ne može nadati pomoći ni od kuda, pa se stoga, svesna odgovornosti koje ima prema svom podmladku (po)uzda samo u sebe. Ona nije akcioni heroj i samim tim žensko u muškim čizmama – ona ne mora da se odrekne svog identiteta da bi se pokazala kao dostojan izazova ili ravna sa muškarcima oko sebe. Naprotiv, njena aktivnost potiče iz uloge majke i supruge. Iz te perspektive ona čini sve sve što procenuje da bi moglo zaštiti njenu porodicu – brzo razmišlja i još brže reaguje. Kada spletom tragičnih okolnosti ipak strada sa svojim porodom, jer kao što slavni Tom Stopard kaže “Loši umiru neveselo, dobri nesrećno – to je ono što čini tragediju”, i dalje ih natkriljujući, i u smrti štiteći, dobija svojevrsni počasni plotun, rezervisan za pale u borbi.

I ne, okupljeni vojnici ne pucaju svojim puškama, već to čini najautoritativnija figura na licu mesta, neimenovani lekar, koji svoj rafal rečenica završava konstatacijom da je majka pokazala snagu koju niko od njih, stamenih muškaraca i prekaljenih vojnika, ne bi mogao da sakupi.

Austrougari i Nemci su u stripu stoga predstavljeni realistično – počevši od istorijskih ličnosti poput Franca Ferdinanda (1863-1914), njegove supruge Sofije Hotek (1868-1914) ili generala Oskara Poćoreka (1853-1933), pa do anonimnih vojnika i oficira koji se u stripu pojavljuju. Njihove fizionomije su ljudske, proporcije realistične, crte lica pravilne – zapravo onoliko ljudske, realistične i pravilne koliko su to i crte njihovih neprijatelja, srpskih vojnika. Pažljiv čitalac primetiće da neprijateljski vojnici u stripu zapravo gotovo i da ne progovaraju – ne zato što nemaju ili što nas ne zanima šta imaju da kažu, već zato što ih čitalac, kao uostalom i akteri priče (a verujem i akteri istorijskih događaja koji su ispirisali “Do pakla i nazad”) upoznaje iz daljine, preko njihovih dela pre nego preko njihovih reči. I zaista, teško je, ako razmislimo, zamisliti da je gro vojnika suprotstavljenih vojski moglo znati o čemu i kako pričaju oni s druge strane fronta – kao smetnja komunikaciji takođe tu je i činjenica da ogromna većina zaraćenih vojski u praksi dokazano nije govorila jezik kojim se ona druga oružana sila sporazumevala. Sve napred navedeno uticalo je na to da su razmene mišljenja s jedne i druge strane fronta obavljenena daljinu mecima a izbliza bajonetima.

Kad se radi o klišeu stranca koji je neprijatelj, on je svesno izbegnut. Budući da se težilo tome da se istorijski događaji u strip albumu “Do pakla i nazad” prikažu što je realističnije moguće, prvo što je moralo biti izbegnuto jeste satanizacija neprijatelja. Rat je isuviše  kompleksna stvar da bi mogla biti svedena isključivo na podelu na dobre i loše momke – iako je sam strip objavljen u crno-beloj tehnici, morao je izbeći crno belo prikazivanje istorije. Ideja je zapravo bila prosta – ako je neprijatelj fizička ili karakterna karikatura, kako onda da priča bude iole realistična, čemu se, ka osnovnom postulatu, težilo? U radu na stripu iz nacionalne istorije postoji dovoljno zamki i bez da scenarista sam sebi puca u nogu, a to bi predstavljanje neprijateljske vojske u stripu kao moralnih i/ili izičkih nakaza bez sumnje predstavljalo.

Tako mi u “Okidaču” koji se bavi Sarajevskim atentatom pratimo poslednju promenadu Franca Ferdinanda i Sofije, s kojima se u istom autu nalazi i Poćorek, ali ne “čujemo” o čemu govore jer preko njihove za čitav svet sudbonosne vožnje ide razgovor Dragutina Dimitrijevića Apisa (1876-1917), Vojislava Tankosića (1880-1915) i ostalih zaverenika iz Crne Ruke o izboru najpogodnijeg atentatora. U “Maršu na Drinu” koji pokriva bitke na Ceru, Mačkovom kamenu i Kolubari, kroz ispovesti glavnih likova, oca Mileta i sina Alekse mahom srećemo Austrogare na isti način na koji to čine i oni kao srpski vojnici, u bici, a jedina izjava Oskara Poćoreka jeste njegova dokumentovana i, krajnje zanimljivo, stereotipna izjava o Srbima kao narodu svinjara “od kojih je sramota izgubiti rat”. U priči ”Polja” četiri austrougarska oficira i vojnika stradaju a da ne izuste ni reč. Naravno, bitan je kontekst, pa se to ne doživljava kao likvidacija bez upozorenja naoružanom ali nespremnom neprijatelju jer se čitalac pre toga u priči upoznaje sa zločinima prema civilnom staništvu koje je počinila austrougarska vojska u Mačvi. No, bitan je način na koji se čitaocu stavlja do znanja šta su buduće žrtve, ili njihovi saborci, prethodno učinili. O svirepom postupanju prema ženama i deci napadnutog naroda čitalac saznaje ne kroz grafičke prikaze istih, iako postoje fotografije i verodostojni istorijski izvori koji o njima svedoče, već kroz razgovor srpskih vojnika.

Ne ulazeći u istinitost tvrdnji o ratnim zločinima, čitalac na navedeni način iz usta samih srpskih vojnika saznaje šta dotični vojnici misle i veruju da se desilo njihovom narodu, te šta samim tim utiče na njihove postupke. “Odbrana” nam pak donosi nemačke vojnike koji reaguju zbunjeno, kao što bi verujem i svako od čitalaca, na smeh iz poslednjeg, opkoljenog uporišta srpske vojske u pred pad Beograda. Čak je i njihov plotun kojim pokose poslednje branitelje u njihovom jurišu tek nužnost, odbrana napadača na očajnički ali žestok kontranapad neprijatelja koji se ne predaje do poslednjeg daha – i ponovo bez ijedne izgovorene reči.

Zapravo, u “Odbrani” napadače do pre sam kraj epizode i ne ugledamo. Vidimo samo eksplozije njihovih granata i dobovanje kuršuma po razrušenom glavnom gradu Kraljevine Srbije, baš kao što u priči “Drugi” saznajemo da je otac porodice nastradao od neprijateljskog kuršuma. Ne vidimo, dakle, neprijatelje – vidimo samo posledice njihovog delovanja, efekte koje ostavljaju na likove iz stripa… Koje ostavljaju na nama. Kao neko ko je preživeo tri meseca danonoćnih sirena za uzbunu, spavanja u podrumu i bombi unaokolo 1999. godine, mogu da posvedočim da pravi rat najčešće tako i izgleda – pa sam ga, dakle, takvim i prikazao. Osim toga, kad se tako postave stvari fokus prelazi sa neprijatelja na one čijim se manama i vrlinama zapravo trebamo baviti – na nas same.

I to nas, gle čuda, opet vraćamo na onaj mnogo puta do sad pominjani formativni mit srpskog naroda, iz koga skoro sve potiče i u koji se većina toga vraća – onaj o Kosovskoj bici. I dok su mnogi iz Kosovskog mita naučili sve same pogrešne lekcije i u njemu pronašli opravdanja za stavove koji su (anti)destruktivni, srpski akademik Ljubomir Simović u svojoj drami “Boj na Kosovu”, po kojoj je snimljen i istoimeni film Zdravka Šotre, nudi alternativu. On pokazuje da je iz tog istorijskog i mitskog predloška moguće izvući i neke drugačije, lekovitije zaključke. Simović naime Knezu Lazaru dan pred bitku stavlja u usta repliku “Turci su takvi kakvi su. I to su što su. I bilo da su ovakvi ili onakvi[…] Sad je najpreče da vidimo kakvi smo mi!” Time nam možda daje putokaz kojim putem treba ići u budućnost da bi se u njoj najdalje stiglo i najbezbolnije napredovalo – bez saplitanja o raznorazne prepreke… Među kojima prastari, štetni stereotipi nisi najmanja prepreka na putu.