STEREOTIPI U SRPSKOM ISTORIJSKOM STRIPU

STEREOTIP STRANCA KAO NEPRIJATELJA

Stranac, pripadnik druge nacije i/ili vere koji se pojavljuje u srpskom stripu u najvećem broju slučajeva odslikava ovakvu ili onakvu pretnju po život i delo protagonista – iz čega proizilazi da mu je dodeljena neophodna ali neželjena uloga neprijatelja. Jednostavno, antagonista je onaj koji svojim delovanjem ili pukom pojavom definiše protagonistu – potonji tek u svom odnosu sa prvim iskazuje svoje suštinske karakteristike. Bilo da je pretnja koju stranac, najčešće zavojevač, ispoljava konkretna ili apstraktna, fizička ili duhovna, način na koji likovi iz istorijskog stripa na nju reaguju i kako se s njom nose oslikava njihov istinski karakter. Već pominjani Vuk Stefanović Karadžić zabeleživši vekovnu narodnu mudrost ustvrdio je “Na muci se poznaju junaci.” Budući da muke ne proizvode prijatelji već neprijatelji i budući da su istorijski stripovi po svojoj definiciji najčešće rodoljubivi što znači da se bave herojstvima pripadnika sopstvenog naroda, jasni su okviri u kojim će se tretman stranca u domaćem istorijskom stripu kretati u ovom tekstu.

Naravno, što je stranac drugačiji od nas, to je za nas nerazumljiviji, a samim tim i strašniji. Budući da se pripadnost nekoj etničkoj skupini najčešće definiše po rasnoj, nacionalnoj i verskoj pripadnosti koju u najvećoj meri dele pripadnici te skupine, oni koji od tog merila u bitnom postotku odstupaju jesu takođe i oni koji su u najvećoj meri po nas preteći. Mi onog ko je drugačiji od nas ne možemo da razumemo, a u tom odsustvu komunikacije iz koje bi sledila neka vrsta prihvatanja, sledi onog što je od razumevanja dijametralno suprotno, a to je nerazumevanje. Nerazumevanje, posebno ako je prolongirano, dovodi do frustracije, a ona, prirodnim sledom događaja – jer šta je prirodnije od uzročno posledične veze – do antagonizma.

Ukoliko su interesi stranaca, pogotovu ako su druge vere ili religije, drugačiji od interesa našeg naroda, isti bivaju proglašeni za neprijatelje i vrlo često satanizovani. To dolazi od straha od drugog, od onog što je drugačije od nas samih – a šta bi moglo biti drugačije od antagoniste, nekog ko poseduje drugačija svojstva od nas a pri tome nama samima želi zlo – pri čemu činjenica da je zlo sasvim realno ili tek percipirano ne igra nikakvu ulogu?

Ovaj stereotip je utoliko opasniji zato što bira da jednu tako kompleksnu stvar kao što su međunacionalni odnosi posmatra kroz striktno crno belu prizmu, bez želje da registruje nijanse. Ova simplifikacija koja odnos dva naroda posmatra kao borbu dobra i zla, crnih i belih šešira, lako je prijemčiv, posebno za mlađe uzraste, upravo zbog naše podsvesne reakcije na arheitipove koji su nam u najranijoj mladosti usađeni kroz bajke u kojima figurira upravo borba dobra protiv zla. Budući da pripadnik svakog kolektiva, ma koji i kakav bio, isti uzima za dobar i ispravan samim tim što je on sam kao dobar i ispravan njegov deo, iz toga sledi da onaj drugi kolektiv čiji su interesi suprotstavljeni njegovom kolektivu nije dobar i ispravan – iz čega sledi da ni pripadnici tog kolektiva samim tim što su deo nečeg što ne valja ni sami ne mogu valjati. Takve moralne poduke lako hvataju korena ali se zato teško iskorenjuju – pri čemu imaju i te kakvog uticaja na to kako pripadnici jednog naroda doživljavaju pripadnike drugih naroda. Ne bi bilo netačno tvrditi da je upravo on u velikoj meri kriv ako ne za pojavu šovinizma i rasizma, te verske netrpeljivosti među narodima – uopšte, a posebno na Balkanu – a onda bar za njihov procvat kojem imamo tu nesreću da možemo da trenutno posvedočimo.

Stranac kao neprijatelj je, dakle, stereotipno ružne ili nakazne spoljašnosti – čak i kad nije bukvalno ružan, on se svojom pojavom izdvaja od onog što se opštim konsenzusom uzima za normalno. Stranac je, dalje, sklon raznoraznim porocima, koji se kreću od relativno benignih kao što su neumorenosti u ishrani i loše održavanje telesne higjene pa do mnogo gorih ispoljavanja devijantnog ponašanja koja idu u pravcu silovanja i ubijanja. Poslovično agresivan i netrpeljiv, on je čovek niskog morala, spreman da zarad sticanja materijalnog bogatstva žrtvuje ne samo pripadnike porobljenog naroda, već i svoje suduruge pozujući time da mu ništa nije sveto.

Srpski narod je u svojoj istoriji imao puno neprijatelja, ali su se što dužinom okupacije što surovošću prema okupiranima, istakla dva naroda: turski i nemački. Njima je posvećen najveći prostor u srpskom istorijskom stripu, pa će takav slučaj biti i u ovom tekstu. To je, dalje, opravdano i time što su stereotipi koji su vezani za ova dva naroda u najvećoj meri gotovo doslovno preslikani na ostale narode koje su autori stripova prepoznali kao neprijateljski nastrojene prema sopstvenom, srpskom narodu.

U “Mirku i Slavku”, Nemci su groteskni, gotovo na ivici karikature. To se, naravno, ogleda već u onome što se da videti bez mnogo udubljivanja, kako bi i najpovšnijem čitaocu bilo jasno – dakle, u samom fizičkom izgledu. Sem likom, oni i u pogledu telesnih fizionomija odstupaju od onoga što se uzima kao norma estetskog izgleda, pa su stoga ili premršavi ili predebeli.

Tako su, primera radi, zapovednici nemačkih snaga u prvoj i drugoj epizodi “Mirka i Slavka” – koji su istovremeno i dva prva broja edicije “Nikad robom” – upadljivo, gotovo bolesno mršavi ljudi, koji pride nose i naočare. Nasuprot tome, partizani su redom vitki, plećati, i, naravno, imaju savršen vid. Osim toga uglavnom su uredno, iako žive u šumi, izbrijani. S tim u vezi, nemačka higijena dolazi do izražaja – odnosno njen nedostak. Često su, iako to poslovično disciplinovana nemačka vojska u stvarnosti najverovatnije ne bi dozvolila, Nemci neobrijani, sa bradom od nekoliko dana. Sem toga ni dentalna higjena im nije jača strana budući da se često desi da alaramantnom broju pripadnika nemačkih oružanih snaga nedostaju prednji zubi. Nedostaci i fiziološki defekti Nemaca su zapravo uočljivi jer su dodatno potcrtani, da bi se istakla njihova različitost. Oni s tim u skladu često nose naočare, i to one sa velikom dioptrijom te debelim staklima – koje sakrivaju ili smanjuju njihove oči, čineći ih što je moguće više neljudskima.

Namera je jasna: okupator koji je, bio sposoban za, na primer, masakar u Kragujevcu, gde je 1941. među 3000 civila streljanih radi odmazde nazvane “Sto za jednog” bilo i 300 učenika i 15 dece od 8 do 15 godina – svakako nema u sebi crte ljudskosti, pa ne treba da bude kao čovek ni nacrtan.

Nemački vojnici iz iz “Balkan Ekspresa” Mihića, Kerca i Plavšića dele sa Buinovim Nemcima iz “Mirka iz Slavka” predimenzioniranu fizionomiju, kao i svoje morale defekte. Oni su po liku vrlo slični glodarima raznih vrsta, što se ogleda u njihovim uskim licima, pozamašnim nosevima i velikim prednjim zubima – kad ih imaju, pošto im se, baš kao u “Mirku  Slavku” par decenija ranije, dešava da nisu redovno posećivali stomatologa. Taj izostanak ulaganja u dentalni plan rezultirao je gubljenjem prednjih zuba, koje Nemci potom nisu našli za shodno da zamene zlatnim ili srebrnim veštačkim zubima iako je ta tehnika postojala. Zbog toga Nemački vojnici često deluju nedovoljno inteligentno – jer nedostatak zuba neodoljivo, zli jezici bi rekli i neodvojivo, sugeriše i nedostatak moždanih ćelija. Ta tupavost, da je tako nazovemo, iz njihovog izgleda manifestuje se i na njihovo ponašanje, pa ih je lako lagati, manipulisati i na druge načine nasamariti…

Dok su vojnici u “Balkan Ekspresu” neprivlačni jer svojom mršavošću često odstupaju od norme, ni oficiri okupatorske vojske najčešće nisu blizu ideala lepote. Kao što se da pretpostaviti, i oni odstupaju od norme, ali ne zato što im fali telesne mase – već zato što je imaju u izobilju. Naime, podgojeni, zadrigli – sa implikacijom da dok u ratu neko (srpski narod, na primer) nema ni za hleba, neko (nemački okupator, reklo bi se) ima i za torte – i vrlo često ćelavi, i oni liče na životinje, ali za razliku od svojih vojnika koji podsećaju na pacove i lasice, oficiri najviše asociraju na svinje. Zanimljiv je pravac razmišljanja koji je ovde prisutan, pa ga, svesno ili nesvesno sledeći, Dejan Stojiljković i Dragan Paunović, svog anatagonistu majora Hajnriha Kana u “Konstantinovom raskršću” promovišu u nastavljača ove tradicije – budući da isti iz profila neodoljivo podseća na neko amfibijsko, riboliko stvorenje. Asocijacija, dakle, ovog puta čak nije ni na isti rod, sisare, već nešto totalno strano strano ljudskom rodu kao što su ribe!

Za razliku od vojnika i oficira koji dobrim delom sliče na životinje u “Balkan Ekspresu”, pak, pripadnici Gestapoa, zloglasne tajne policije, redom izgledaju prilično slično, da ne kažemo identično. Oni podsećaju, s obzirom na svoju ozloglašenu ulogu u Drugom svetskom ratu a posebno na ovim prostorima, na, ni manje ni više, no zombije. S obzirom na činjenicu da je Gestapo bio veoma smrtonosan i efikasan kolektiv, odluka Kerca da prikaže njegove pripadnike kao hodajuće mrtvace koji nemaju svoju volju ni individualnost već su unoformni delovi kolektivnog organizma koji horda hodajućih leševa predstavlja, iako klišeizirana, nije i nerazumljiva.

Što se fizičkog izgleda tiče, najveće odstupanje od norme, ili onog što se uzima za normu privlačnog, rezervisano je za glavnokomandujuće figure. Za njih nije dovoljno da su neljudski zbog toga što su im crte lice nepravilne a težina tela neregulisana. Ne, za njih, za one koji komanduju mašinerijom smrti, rezervisan je poseban tretman. I kao što Bog u Bibliji obeležava prvog ubicu, Kaina, žigom koji stavlja na njegovo lice da ga svi prepoznaju kao zločinca, tako su i ove zapovedne figure označene ožiljicima koji ruže njihov lik.

U epizodi “Poručnika Tare” “Metak za đavola” đavo iz naslova je pukovnik Ginter Krojcman koji je doveden da smiri Novi Sad jer je “…jednostavno rečeno idealna kombinacija krvožedne životinje i intelekta… Samo slušajući o zverskim mučenjima koja sprovode on i njegovi pomoćnici, čoveka spopadne muka… O lakoći s kojom potpisuje naloge za streljanje ljudi, žena, pa čak i dece, ne vredi ni govoriti…” Sa takvim opisom, jasno je zašto su ga Obradović i Kerac “darivali” uočljivim ožiljkom iznad usne po kome ga prepoznajemo čak i kad skinuvši uniformu pokušava da bude što manje prepoznatljiv i time izbegne atentat. No, što je čin viši, veći je i stepen unakaženosti, pa je tako u “Balkan Ekspresu” glavnokomandujući nemačke vojske Urlih Fon Nojhauzen prava gnusoba, čije je telo iskrivljeno, a lice unakaženo ožiljcima do te mere da je u prvi mah teško prepoznatljiv kao ljudsko biće. Da bi upotpunilo sliku gde je telesna nakaznost samo spoljna refleksija etičkih nedostataka, on je hrom a povrh svega nedostaje mu i jedno oko, pa preko njega ima povez. Kerac znalački koristi njegovu nakaznost, pa je tako posebno upečatljiv kadar u kome ga prikazuje iz profila – i to onog koji u njegovim podređenima, a i u samom čitaocu, izaziva nelagodu i strah.

Kao što je ranije istaknuto, fizički nedostaci koje nemački vojnici imaju odraz su njihove moralne iskvarenosti, i kao takvi, tek su vrh ledenog brega. Kao da to nije dovoljno, oni su kao što smo već naveli, u skladu sa svojom defektnom prirodom skloni porocima, pa su tako u čitavom serijalu “Mirko i Slavko” gotovo jedini koji puše i piju. Ne samo da imaju afiniteta ka duvanu i alkoholu, oni u njima gotovo bez izuzetka preteruju. Nisu retki ni oni koji su skloni prekomernom jelu – međutim, Nemci u “Balkan Ekspresu” poročni su i u pogledu toga što ne izbijaju iz kupleraja! Svim ostalim gresima oni s posebnom radošću pridodaju i razvrat, koji upražnjavaju sa ženskim pripadnicama naroda koji streljaju i zatvaraju po logorima.

Stoga oni, iako je dobar deo njih srećno oženjen, ne izbivaju iz bordela koji drže pripadnici orkestra “Balkan Ekspres”. Već apostrofiranom pukovniku Ginteru Krojcmanu iz epizode “Poručnika Tare” “Metak za đavola” zasluženi metak iz naslova stiže upravo iz razloga što nije mogao da se odupre slastima svoje srpske ljubavnice, čak ni u trenutku kad je za gotovo sve bio “mrtav”, pa se ovaj stereotip u njegovom slučaju pokazao kao koban, a u slučaju ove priče kao jedan od bitnijih elemenata zapleta koja istoj i donosi razrešenje.

Nemci u srpskim stripovima nisu, sa razlikom pojedinih oficira koji imaju gotovo životinjsku prepredenost, ni naročito inteligentni, pa tako vojnik u drugoj epizodi “Mirka i Slavka” ne podozreva da dva prerušena dečaka partizana nisu odrasli nemački vojnici koji se vraćaju iz patrole – a nisu ni naročito sposobni, jer okupatorsku patrolu onesposobljava par bačenih kamenica. Nemački čelični šlemovi očigledno nemaju šanse protiv balkanskog kamena – što se može valjda opravdati idejom da se u podneblju punom takvih trdoglavaca, koji žive na ovim prostorima, kamen očigledno odlikuje prigodno povišenom čvrstinom. Ni Nemci koji pohode kupleraj u “Balkan Ekspresu” ne odlikuju se naročitom inteligencijom – u bordelu malo – malo pa nestane neko od oficira, diskreno uklonjen rukom prostitutke Danke, ali to nikom ne postaje sumnjivo uprkos tome što komandni kadar nigde, pa ni u okupiranoj Srbiji, ne raste na drveću!

Nemci se u srpskom stripu gotovo po pravilu bave organizovanim terorom nad porobljenim narodom, koji se sprovodi pedantno. Kad se radi o batinanju radi izvlačenja informacija, nisu diskriminatni – rado će kroz svoje šake propustiti kako srpske borce, tako i civile, a neće imati problema da kosti prebroje i ženama, što se obilato vidi u stripovima “Mirko i Slavko”, “Poručnik Tara”, “Balkan Ekspres” i “Konstantinovo raskršće”.  Osim što muče i ubijaju civile, ne ustežu se da, kao što vidimo u prvoj epizodi “Mirka i Slavka”, pucaju Srbima u leđa. No, to nije sve. Kad se o Nemcima u srpskom stripu radi, pucanje u leđa protivnicima ima i svoj logičan nastavak.

Naime, njihova nemoralnost ne ograničava se ni na pripadnike drugih naroda – toliko su gramzivi da su spremni da u sticanju materijalnog bogatstva gaze ne samo preko leševa drugih naroda, već i svog. Pomenuti kliše srećemo i u “Konstantinovom raskršću”, gde se pripadnik Anenerbea major Hajnrih Kan uklapa u dosad uspostavljeni šablon. Upoznajemo ga scenom streljanja, gde hladnokrvno komanduje streljačkim vodom koji u smrt šalje desetak nedužnih prolaznika skupljenih za odmazdu, da bi potom nemilosrdno potvrdio smrt svakog od stradalnika metkom iz neposredne blizine u čelo. Sa svojim pretečama iz „Balkan Ekspresa“, uprkos prvobitnoj prividnoj vernosti idealima Trećeg Rajha, deli pohlepu i rešenost da učini sve što je potrebno da je zadovolji, pa tako nožem u grlo počasti i svog sunarodnika Šmita, po profesiji arheologa a po usudu nezgodnog svedoka, kako bi za sebe zadržao pronađeno arheloško blago. Nešto slično vidimo i u “Balkan Ekspresu”, gde se za nešto otetog nakita Nemci međusobno poubijaju, pa još za to, da bi stvar bila gora, okrive i nevine partizane!

Što se Turaka tiče, budući da su se na ovim prostorima zadržali gotovo pet vekova, i budući da je njihova vlast podrazumevala prisustvo u svakom zaseoku te učešće u i u najmanjoj pori svakodnevnog života srpskog stanovništa, srpski strip se njima, uz Nemce, bavio možda i ponajviše. Naravno, kako i priliči takvim zloglasnim zavojevačima, Turci u srpskom istorijskom stripu nisu prikazani ni malo laskavo. Naprotiv, kad se o likovnom prikazu Turaka radi u pitanju su uglavnom upadljivo, zli jezici bi rekli i uvredljivo, ružni ljudi.

Već od Lobačevljevog “Hajduk Stanka” turski subaša Kruška, mastermajnd koji plete mrežu oko protagoniste Stanka grotesknog je izgleda koji, shodnom njegovom nadimku, podseća pre na gigantsku voćku nego na ljudsko biće. Dakle, Turci nisu, kao Nemci prikazani kao fauna, životinjski svet, sa kojom, koliko god da je od nas ljudi različita ipak delimo neke zajedničke osobine, već kao flora, vegetacija – od koje ne bismo mogli biti više različiti. U Solovljevom “Carevom štitonoši” Turci su sekundarni negativci, ali su i kao takvi upadljivi. Dok drugi negativci znaju da budu čak i na granici groteske koja nas može naterati i u smeh, kod Turaka nema ničeg smešnog. Zbog svojih zlokobnih izraza ispijenih lica sa upalim, tamnim očima, oni ne moraju da kažu mnogo toga da bi čitalac osetio jezu zbog njihovog prisustva. Kod Kokana u “Hajduk Janku” turski zavojevači su, sem toga što su moralne, takođe i fizičke nakaze. Njihove fizionomije bi u nekim slučajevima zadale strah i čuvenom Kvazimodu Viktora Igoa (1802-1885)  iz “Zvonara Bogorodičine crkve”. Naročito je zanimljiv njihov komadni kadar koji, kao što sam to već primetio u predgovoru izdanja “Nikola Mitrović Kokan: Stripovi iz Nikad robom (1964-1967)”, kao da je sastavljen od članstva šire familije vodećeg antagoniste “Flaša Gordona” Aleksa Rejmonda (1905-1956), Minga Nemilosrdnog, sa tankim usnama, škiljećim očima i šljaštećim ćelavim temenima. Upravo je takav prikaz neimenovanog Velikog Age, koji vodi tursku vojsku na ustanike Stevana Sinđelića u “Ćele kuli”, što navodi razne izvore, poput Miodraga Veličkovića (1943-2010) i Branislava Kerca da taj strip povezuju sa autorskim rukopisom Nikole Mitrovića Kokana. U stripu “Pod zidinama drevnog Borča” Radivoja Bogićevića (1940-2019) turski vođa, Vezir, ružan je mršavi bradonja oštrih crta lica, baš poput ostalih navedenih turskih zapovednika. I zaista, kao da su i Kokan i Stanković i Bogićević dobili isti opis kako bi turski zapovednik trebalo da izgleda, pa su po tome radili svaki svoj fotorobot istog. Bogićevićevi Turci inače dosta podsećaju na Tatare i Mongole, sa svojim istočnjačkim crtama lica i ćelavim temenima s perčinima, a tom stereotipu odgovaraju i turski pljačkaši, koji uzgred izgledaju tako da ih ni rođena majka ne bi mogla ni želela priviti na grudi, a koje crta Aleksa Gajić u “Dugim noćima i crnim zastavama” nekih 60 godina kasnije…

Turci su, shodno svom negativnom profilu, skloni i porocima. Maltene kad god Krušku u “Hajduk Stanku” vidimo bez sablje i kubure u rukama, on gotovo uvek u ruci drži čibuk.

Duvan je nekako uvek prisutan, ali pogotovo kad Kruška smišlja ili u delo sprovodi svoje mahinacije i manipulacije. Kod Kokana u “Hajduk Janku” turski aga svoje zle planove takođe kuje odbijajući dimove iz lule – porok i te kako doprinosi njegovoj negativnoj karakterizaciji. Malopre pomenuti Kruška se rado prihvata i nargile, a iz nje srče i kolutove pušta i vezir “Pod zidinama drevnog Borča” kad ga o prvi put sretnemo licem u lice. Ne možemo a da se ne zapitamo da li se u ovom edukativnom štivu, kako se “Nikad robom” deklarisalo, pušenje koristi da se o Turcima stvori loša slika, ili se pak Turci koriste da se maloletnici odvrate od pušenja. No, mnogo gori porok od pušenja predstavlja nasilje prema ženama zarad zadovoljenja svojih niskih strasti.

Za razliku od Nemaca i Austrougara, koji istina tu i tamo siluju žensku nejač, ali ne u okviru organizovane aktivnosti već striktno u formi izolovanih slučajeva, Turci pak u srpskom istorijskom stripu sistematski otimaju žene. Strah koji leži u osnovi ovog stereotipa ima svoje osnove u istorijskim činjenicama i u paničnom strahu od pokrštavanja, odnosno činjenice da će eventualni porod nastao iz ovog spoja biti podizan kao Turčin. Taj strah nije bez osnova, jer su Turci od srpskog naroda uzimali decu u vidu zloglasnog poreza nazvanog Danak u krvi, da bi ih potom odgajali kao Janičare, elitne vojne jedinice. Takođe, turski vladalac, aga, imao je i pravo prve bračne noći, pa je tako poznat deo iz biografije Krađorđa Petrovića (1768-1817), vođe

Prvog srpskog ustanka, koji u dobroj meri objašnjava njegovu odlučnost u borbi protiv Turaka. Naime, Petrovićeva majka Marica redovno je obilazila humku njegovog starijeg brata, koji je rođen nakon što je aga iskoristio pravilo prve bračne noći s Maricom za koje je vreme Petrovićev otac morao, po još jednom ponižavajućem turskom običaju, da voda, dakle da šeta njegove opanke oko kuće. Muško dete koje je rođeno udavila je Karađorđeva baba, da ne bi bilo sumnje ko je njegov otac! Sve nam to ukazuje na istorijsku osnovu straha od turskog silovanja, ali i jaku, paničnu reakciju i na samu mogućnost da to takvog neželjenog seksualnog opštenja uopšte dođe. Zato se žensko roblje otima već u jednom od najranijih pojavljivanja, u “Carevom štitonoši” Sergeja Solovjeva. Gusarski brod napada vizantijsku lađu, a vođi turskih gusara Tahun-Beju, inače po starom oprobanom stereotipu još jednom u nizu mršavka sa bradicom, sluga podnosi izveštaj “Tahun-Beje, dole smo našli neke robinje!“. Nakon što pregleda novostečenu „robu“, Tahun Bej svojim komentarom otkrije da je roblje u turskoj državi legitimo platežno sredstvo za kupovinu mnogo čega, pa i uticaja „Hm… Lepe su! Poslaću ih Sultanu da pridobijem njegovu naklonost!“ U “Krvavom svitanju” Brane Jovanovića, nakon mučenja raje, Turci kreću nazad za Beograd, ali ne bez ulova “A mlade žene i devojke hvatali su i vodili sa sobom jer nisu smeli pred pašu bez mnogo glava i lepih robinjica”. Dakle, prastara latinska floskula “panem et circenses” koja priča o zadovoljavanju potreba naroda i koju mi znamo kao “hleba i igara”, u turskom slučaju se može slobodno, ali očigledno tačno, prevesti kao “odsečenih glava i lepih robinjica”. Naravno, ustanik Dane će za svoju otetu zaručnicu Drinu prevrnuti i nebo i zemlju, pa i turski Beograd u kome će šunjajući se u turskom odelu poubijati nekoliko stražara i najzad savladati i samog glavnokomandujućeg Beograda, Sulejman pašu. Sve to Dane čini pod parolom “Bolje grob, nego rob!” koju je besmrtnom učinila Narodnoslobodilačka borba a za ime edicije “Nikad robom” iskoristio i izdavač “Dečije novine”.

Taj izdavač je objavio i strip “Hajduk Janko”, u kome otmica Jelene od strane Turaka direktno utiče na radnju i motiviše njenog voljenog, naslovnog Hajduka Janka, da još jače zarati protiv Turaka ne bi li iz ropstva oslobodio svoju voljenu ljubu. Sličnih primera zaista ima previše da bismo se njima dalje bavili…

Dosadašnja analiza sterotipnog prikaza Turaka se ne razlikuje u znatnoj meri, sem tretmana žena, od stereotipnog prikaza Nemaca i Austrougara. Ono gde stvari postaju u velikoj meri drugačije jeste da, dok su Nemaci i Austrougari iako katolici ipak hrišćani, dotle su Turci muslimani, tako da tu verska netrpeljivost dolazi do izražaja – kako realna, tako i projektovana.

Osmanlije tako sa posebnim žarom, da upotrebimo igru reči, pale i na druge načine uništavaju crkve – a one koje nađu u njima stavljaju pod mač ili bacaju na muke. Postoje brojni dokumentovani primeri sličnih događanja, tako da taj stereotip u dobroj meri ima realne, istorijske korene, odnosno pandane.

Tako „Duge noći i crne zastave“ Dejana Stojiljkovića, Alekse Gajića, Ivana Stojkovića i Ivice Sretenovića počinju scenom u kojom turski odmetnici šenluče kraj popaljenog manastira, dok na njih gleda mrtvim, užasnutim očima vezan, mučen i tek onda umoren monah. Strip “Sluga Mihajlo i njegovo pravo”, koji moja malenkost potpisuje kao scenarista a Darko Nikolić kao crtač u antologiji “Zaječarski strip”, bavi se zabeleženim običajem Osmanlija da u srpskim manastirima i crkvama ikonama na zidovima grebu i kopaju oči. U ovom stripu turski azapi čine upravo to došavši do ikone Arhanđela Mihajla preko mrtvih tela starog igumana i mladog iskušenika. Sveštena lica ne prolaze dobro ni u izdanju “Evo mene evo vas” Borislava Korice i Gorana Đukića Gorskog (1956-2021), gde, po dokumentovanom događaju po završetku Hadži Prodanove bune 1814. godine Iguman Pasije biva nabijen na kolac da tamo skonča u mukama, dok njegov Đakon Avakum dobija tu naročitu milost da ga na kolac nataknu tek posle pogubljenja!

Kao što završetak prethodnog pasusa svedoči, Turci su u srpskom istorijskom stripu posebno maštoviti u ubijanju i mučenju. Iako je kod Nemaca nasilje zastrašujuće jer je sistemsko i sistematizovano, u pitanju je tek sredstvo da se postigne cilj. Nemci čine nasilje da bi izvukli informacije, kaznili protivnika ili mu uputili upozorenje – ali uvek s razlogom. Kod Turaka u srpskom istorijskom stripu nasilje se čini da bi se počinilo nasilje – drugim rečima, nasilje postaje samo sebi cilj. Ono što izdvaja Turke jesu prizori neobuzdane, nemotivisane okrutnosti prema porobljenom srpskom narodu. Naravno, za ovakav tretan postoji istorijska osnova u viševekovnom ropstvu  – od već pomenutog Danka u krvi, kojom prilikom su srpski dečaci oduzimani od porodica da popune redove Janičara, do izgradnje zloglasne Ćele kule u Nišu, izgrađena od lobanja ustanika poginulih u Bici na Čegru.

Pođimo od pomenutog nabijanja na kolac, koji su na ovim prostorima prvi uveli Turci. Jedini srpski nobelovac Ivo Andrić (1892-1975) dao je u svom romanu “Na Drini ćuprija” najbolji opis rečenog rituala – u smislu aspolutne nelagode koja progresivno napreduje do gotovo fizičke mučnine koju izaziva kod čitaoca:

“Seljak leže kako mu je naređeno, okrenut licem prema zemlji. Cigani priđoše i vezaše mu prvo ruke na leđa, a potom za svaku nogu, oko članaka, po jedan konopac. Zategnuše svaki na svoju stranu i široko mu raskrečiše noge. Za to vreme Merdžan [dželat] je položio kolac na dva kratka obla drveta, tako da mu je vrh došao seljaku među noge. Zatim izvadi iza pojasa kratak, širok nož, kleknu pored ispruženog osuđenika i nagnu se nad njim da mu raseče sukno od čakšira među nogama i da proširi otvor kroz koji će kolac ući u telo. […] Čim je to svršio, [Merdžan] skoči, dohvati drveni malj sa zemlje i stade njime da udara donji, tupi deo koca, laganim i odmerenim udarcima. Između dva udarca stao bi malo i posmatrao prvo telo u koje zabija kolac a zatim dvojicu Cigana, opominjući ih da vuku lagano i jednomerno. Telo raskrečenog seljaka grčilo se samo od sebe; kod svakog udarca malja kičma mu se savijala i grbila, ali su ga konopci zatezali i ispravljali. […] Posle svakog drugog udarca odlazio je [Merdžan] do ispruženog tela, nadnosio se nad njega, ispitivao da li kolac ide dobrim pravcem, i kad bi se uverio da nije povredio nijedan od najvažnijih živih delova iznutrice, vraćao se i nastavljao svoj posao. […]

U jednom trenutku kucanje prestade. Merdžan je video kako se pri vrhu desne plećke mišići zatežu i koža odiže. On priđe brzo i proseče to ispupčeno mesto unakrst. Bleda krv poteče najpre oskudno pa sve jače. Još dva-tri udarca, laka i oprezna, i na prosečenom mestu stade da izbija gvožđem pokovani šiljak koca. Udario je još nekoliko puta, dok vrh nije došao do u visinu desnog uha. Čovek je bio nabijen na kolac kao jagnje na ražanj, samo što mu vrh nije izlazio kroz usta nego na leđa i što nije jače ozledio ni utrobu ni srce ni pluća. Tada Merdžan odbaci malj i priđe. Razgledao je nepomično telo, zaobilazeći krv koja je curila sa mesta gde je kolac ušao i izišao, i hvatala se u malim mlakama na daskama. Dvojica Cigana okrenuše ukrućeno telo na leđa i stadoše da mu vezuju noge pri dnu uz kolac. Za to vreme Merdžan je gledao da li je čovek živ i pažljivo posmatrao to lice koje je došlo odjednom podadulo, šire i veće. […] Pojedinim od ličnih mišića čovek nije više mogao da vlada; stoga je lice izgledalo kao maska. Ali srce je bȉlo muklo i pluća radila kratkim i ubrzanim dahom. Dvojica Cigana stadoše da ga dižu kao brava na ražnju. Merdžan je vikao na njih da paze, da ne drmaju telom; i sam je pomagao. Uglaviše donji, debeli deo koca među one dve grede i ukovaše sve velikim ekserima […].^”

Takav užasan vid pogubljenja u Srbiji se neizbežno vezuje za Turke, pošto je postao sinonim za njihovu okrutnost prema porobljenom narodu. Međutim, tim varvarskim činom sakaćenja samo je načet repertoar okrutnosti prema Srbima u domaćem istorijskom stripu. U “Bećir agi” Nikole Mitrovića Kokana iz edicije “Nikad Robom”, istoimeni aga muči srpske podanike iz čiste zabave tako što na njih pušta svoje krvoločne pse, koji ih rastrgnu kad ih stignu “ Rečeno mu je da će mu život biti poklonjen ako uspe da pobegne. Ha… Ha!” smejulji se aga dok gleda kako psi sustižu nesrećnika koji veruje da može da utekne zloj sudbini. Kada zbog takvog zuluma Srbin Marko iz zasede nacilja i promaši agu koji slovi za besmrtnog, biva brzo uhvaćen i sapet. Nakon toga, Turci mu stavljaju noge na vatru, a nakon tih uvodnih muka, zna se – Marku sledi tretman koji je sa toliko živosti opisao Ivo Andrić i znalački snimio Vatrolsav Mimica (1923-2020) u svom filmu “Banović Strahinja” – uz propratni tekst “Pred zaplašenom rajom Marka nabiše na kolac…” “Pod zidinama drevnog Borča” Radivoja Bogićevića donosi nam vezira koji razočaran lažnim podacima koji mu je dao mladi Blaž na sav glas urla zapovesti “Dajte mi ono derište! Odsecite mu jezik i obesite ga na sred polja!” koje pokazuju da dečaka muka ne bi poštedele njegove mlade godine. U “Krvavom svitanju” Brane Jovanovića Turci tražeći skriveno oružje u strahu od novog ustanka srpski živalj izlažu raznim mukama. Počinje se od opšteg mesta, naticanjem na kolje, s tim što se ovde osuđenima na smrt prvo “prebijaju kosti”. Čovek iz Gruže koji je Turcima potkazan kao neko ko ima oružje nakon višesatnog prebijanja biva poput marve nataknut na ražanj uz turske povike “Kazuj gde su toke i pištolji ili ćemo te ispeći kao brava!”, da bi poput svog sapatnika Marka iz “Bećir age” bio izložen plamenovima.

Nakon toga sledi mučenje ne samo muškaraca već i žena i dece, slično vezirovom planu za Blaža u “Pod drevnim zidinama Borča”. Turci ovde prevazilaze sebe jer sputanim ženama nabijaju na glave torbe pune pepela, ili ih pak razapinju između stabala tako da su okrenute licem ka zemlji pa im onda na leđa tovare veliko i teško kamenje!Nešto kasnije, tursko krunisanje biva proslavljeno obezglavljivanjem velikog dela srpskog roblja na zidinama Beograda, a odrubljena glava Stanoja Glavaša završava – na kolcu, gde bi drugde? U “Bećir agi” Turci jurišaju uz motivacioni poklič “Žive pohvatajte… Da im glave na kolje pred hanom nabijemo”, a  sličnu sudbinu doživaljavaju i ustanici na kraju stripa “Ćele kula”. Naime, nakon eksplozije u kojoj su Srbi pod Stevanom Sinđelićem na Čegru skupo prodali svoju kožu, Turci su se, pošto živih zarobljenika nisu imali, osvetili na mrtvima: “…A kad se eksplozija stišala, turske vojskovođe besne zbog ovakog moralnog poraza, narediše da se svim srpskim vojnicima, mrtvim i ranjenim, pootsecaju glave. Od svih glava mrtvih junaka, Turci sagradiše u blizini Niša kulu. Ta Ćele-kula ostade našem narodu kao večni jezivi spomen na legendarno junaštvo Stevana Sinđelića i njegovih hrabrih boraca za slobodu”.

Srpski borci za slobodu su, to se svuda pa i u ovom citatu pokazuje veliki junaci, što implicira da nihovi protivnici to svakako nisu.Turci su, ne vredi da okolišamo, prikazani kao kukavice koje su hrabri samo kad su znatno brojčano nadmoćniji – pa čak nekad ne ni u tom slučaju. U “Carevom štitonoši” Turci napadaju hrišćanske snage samo dotle dok su ove znatno malobrojnije. Čim Car Dušan stigne “obavešten o turskom upadu i herojskom otporu oklopnika” na poprište bitke, turski konjanici to isto poprište navrat nanos, zli jezici bi rekli kukavički, napuštaju – bez ikakve borbe. Kod Brane Jovanovića, u “Barjaku nad Srbijom” juriš ustanika koji su ostali bez municije i stoga koriste samo jatagane Turke prvo pokoleba a potom i natera u beg, dok u stripu “Pod zidinama drevnog Borča” Radivoja Bogićevića buljuci Turaka već na prvu eksploziju kreću u bežaniju – iako su u prvom slučaju za razliku od ustanika naoružani vatrenim oružjem, a u drugom, višestruko brojčano nadmoćniji od svojih protivnika.

U “Ćele kuli”, nakon što Stevan Sinđelić golim rukama kreće da davi turske osvajače, isti kreću u panični beg, koji ih kako pripovedač navodi košta mnogo gubitaka. Oni uzmiču uz povike poput “Bežimo brzo na naše položaje imamo ovde već isuviše gubitaka da bismo mogli da nastavimo borbu istom žestinom” i “Natrag! Sve će nas pobiti! Razbesneli su se! Ako ostanemo, spasa nam nema. Polovina nas je izginula!” U serijalu “Hajduk Janko” i epizodi “Tragovi u snegu”, najzad, Nikola Mitrović Kokan slikajući megdan između Janka i turskog zatočnika, orijaša Hasana, Janku stavlja u usta savršenu presudu dok Hasanu zavrće ruku s nožem “Sramna kukavice, nećeš da se junački boriš!” U suštini, gotovo bez izuzetaka Srbi u borbi sa Turcima ili junački izginu ili slavno pobede, a Turci ili pobegnu kao kukavice ili pobede usled brojčane ili tehničke nadmoći.

Druge nacije koje su prikazivane kao neprijatelji pojavljuju se mnogo ređe od Nemaca i Turaka, ali zato imaju puno toga zajedničkog sa time kako su ove dva naroda prikazana u srpskom istorijskom stripu. Na primer, u serijalu “Linije fronta”, koji i inače, na žalost, obiluje stereotipima svih vrsta, Albanci su, poput Nemaca u “Mirku i Slavku” kako smo ranije apsolvirali, prikazani kao nacija koja ne preza od toga da napada s leđa. Tako u stripu “Tain” Nenada Pejića i Igora Krstića  prilikom povlačenja srpske vojske kroz Albaniju jedan od najboljih prijatelja progatoniste Alekse Zdravkovića strada od metka koji su mu Albanci iz zasede ispalili u leđa, a u stripu “Ni na nebi ni na zemlji” Dragane Stojiljković i Dražena Kovačevića mučki napad na logor počinje tako što albanski napadači mučki, s leđa, prereže grlo srpskom stražaru. Noćni prepad dešava se i u stripu “Samo napred, ka moru, ka slobodi!” Predraga Ginevskog gde se albanski jahači bez ikakvog upozorenja okome na kolonu koju dobrim delom čine ranjenici, žene i deca. Sličnost sa predstavom Nemaca, ovog puta iz “Balkan Ekspresa” ogleda se u tome što je vođa albanskih jahača obeležen, baš poput Kerčevih glavnokomandujućih Germana, velikim, upadljivim ožiljkom na oku, a sa Turcima dele tu osobinu da preživele žene oteraju u roblje…

Što se Bugara tiče, oni su u srpskom istorijskom stripu takođe prikazani u negativnom svetlu. Uzroke za to nam nudi istorijska građa, koja beleži da su i u Prvom i u Drugom svetskom ratu Bugari bili zavojevači koji su okupirali istočnu i južnu Srbiju. I ne samo to, već postoje brojni izveštaji i svedočanstva da su okrutno postupali sa srpskim stanovništvom, od pokušaja da im nametnu bugarski jezik i školstvo, pa do raznovrsnih ratnih zločina čija se maštovita svirepost višestruko izdvajala od nemačke. Bugari su zato u srpskom stripu prljavi, pokvareni i zli poput svojih saveznika Nemaca, dok sa prikazom Turaka dele kukavičluk, koji je uz zaslepljenost mržnjom i njihova glavna osobina. I baš kao što Turci beže ispred malobrojnijih ali srčanih srpskih junaka, tako se i Bugari povode za njihovim neslavnim primerom pa umeju da i te kako ustuknu pred svakim, pa i najmanjim otporom koji im se pruži. Primere za to nalazimo u “Linijama fronta”, gde u stripu “Flora” Milenka Mišića i Milana Drče dobitnica mnogih srpskih I francuskih vojnih priznanja Milunka Savić (1892-1973) sprovodi “še’set bugarskih vojnika! I oficira među njima pride…” koje je sama samcijata zarobila! Kukavni Bugari međusobno komentarišu “Kako ću mojima sutra pričati da nas je u ratu jedna žena sama sve zarobila? U Srbiji si žene jake koliko i muški.”, a tačku na kukavičku konverzaciju stavlja izjava jednog od Bugara “A ako te čuje, nećeš se dobro provesti. Kažu da ima tešku ruku, bije kao muško.”, koji se očigledno boji da će mu Milunka, nakon figurativnog, i bukvalno isprašiti tur.

Na to nadovezuje “Grčka noć” Nenada Dodića, u kome srpski vojnik na straži puca u polje kukuruza iz kojeg se čuju čudni zvuci, da bi potom njegov drug bacio bombu, od koje se u bekstvo daje silna bugarska pešadija. Nakon toga, dva srpska vojnika koja su na povlačenje naterali višestruko brojniju bugarsku silu, u kukuruzištu nailaze na leš, ali ne bilo kakav “Prljav, iscepan gunj na njem, al kad mu ga skinuše, ono pod njim bluza i zlatne epolete. To beše bugarski vojvoda, prerušil se, ako ga uvati nprijatelj, da ga smatra za ništa…” U takvom su strahu od zarobljavanja čak i glavnokomandujući bugarske vojske, da se pri odlasku na prvu liniju fronta iz preventive preoblače u rite! Još jedan primer klišea o bugarskom kukavičluku nalazimo u drugom izdanju “System Comics-a”, “Konstantinovom raskršću” Stojljkovića i Paunovića, gde protagonista Nemanja Lukić spasava kockara Nišavca od bugarskog zavojevača s kojima ovaj igra partiju barbuta – time što mu se prosto suprotstavi. Suočen sa nekim ko ne savija glavu pred njim već je spreman da brani i sebe i drugog, Bugarin uz sočnu psovku guta i gubitak i uvredu i odlazi.

Dovoljno je, dakle, Bugarinu pokazati zube, i stereotipna kukavica hvata džadu, potvrdivši na delu pogrdnu poslovicu “Nikada od džigericu meso ni od Bugarina čovek” skovanu na Jugu Srbije…

U jednom od najranijih srpskih istorijskih stripova, “Carevom štitonoši” Sergeja Solovjeva, Vizantinci su prikazani kao manipulatori koji žele da preuzmu vlast u kraljevstvu. Vizantinac Kantakuzin, koji spletkama pokušava da preuzme tron već i samom fizičkom pojavom čitaoca navodi na podozrenje, baš kao što to čine fizionomije Nemaca u “Balkan Ekspresu” ili Turaka u “Hajduk Janku”. Upale oči, podočnjaci, tanke usne pedimenzionirane su fizionomije lica koje sugeriše neku lasicu ili kakvu drugu životinju koju karakteriše epiteti podlosti i lukavstva. Prepredenjaštvo i manipulacija karakteriše i Aganatangela, vođu beskrupulozne Gilde trgovaca u “Kalokagartima”. Sa Nemacima deli gramzivost i srebroljubštvo – i dok Nemci prisvajaju nakit i novac svojih žrtva, dotle Aganatangel trguje gubavcima koji će pušteni na ulice Konstantinopolja izazvati epidemiju koja će ojačati Gildin položaj u Vizantinskom carstvu. Tu sličnost sa predstavama nemačkih vojnika ne prestaje – kao zapovedna figura Gilde, Aganatangel je parnjak glavnokomandujućih kod Nemačke vojske u smislu fizičke nakazosti. Na svakoj ruci defektom rođenja Aganatangel ima po desetak malih prstića – koji mu dobro dođu u brojanju krvavo stečenenih zlatnika i srebrnjaka, baš kao kod Nemaca u srpskom istorijskom stripu…   

Možda najbolju sublimaciju toga koliko su stranci kao neprijatelji stereotipno tretirani nalazimo u štivu koje smo već apostrofirali kao bogato stereotipima – u antologiji “Linije fronta”. U kratkom stripu Vlastimira Mandića indikativnog naziva “Neka bude borba neprestana” vojnik Jeremija, iz popularne pesme Predraga Živkovića Tozovca (1936-2021) “Jeremija pali topa” tokom povlačenja zapada u nemiran san.

U tom snu, on se kreće kroz tamnu pećinu, u kojoj vreba crna gnusoba, mračni demon. Na uperenu pušku, jer sačuvaj Bože da se Jeremija kao autentični srpski junak uplaši, i pitanje “Ko si bre ti?”, čudovište uz kikot kreće da menja oblik. Od rimskog legionara, preko Mongola do Turčina, a onda do pripadnika austrougarske vojske, i uz tekst “Tolike sam vojske ovamo doveo, toliko puta ovu zemlju pregazio i spalio, a ti me i dalje pitaš ko sam! E pa ovog puta ćete da me zapamtite!” nama postaje savršeno jasno da su stranci raznih nacija zapravo međusobno zamenjivi. Oni nemaju bog zna kakav identitet, ili je on suštinski nebitan, bitna je samo funkcija koju ispunjavaju, uloga neprijatelja koju igraju – koji je pre svega i iznad svega zao. Kao takav on je suštinski htonsko biće koje dolazi iz podzemlja i suprotstavlja se nama, anđeoskim i nebeskim Srbima – što vidimo na poslednjoj, četvrtoj strani stripa. Na njoj Jeremija stoji uz Karađorđa i nekog od kosovskih junaka, dakle časne pretke čiju slavnu tradiciju nastavlja, braneći ženu i dete, dakle nezaštićenu nejač na koju se zlobni zavojevač ostrvio, dok iznad njega lebde ikone Jovana Krstitelja, Belog Anđela i Isusa Hrista – pod čijim stegom, te samim tim i zaštitom Jeremija vojuje. Izjednačavanje srpskog vojnika sa anđeoskim a protivnika sa demonskim nalazimo i u savremeniku “Linija fronta”, grafičkoj noveli “Sat” Dragana Lazarevića i Vujadina Radovanovića. Tu vojnik Milutin neustrašivo juriša prilikom proboja Solunskog fronta, pucajući na Nemce bez ikakvih obzira za sopstvenu bezbednost. Zašto bi se i brinuo, kad je njegova borba protiv Nemaca i Austrougara zapravo borba Svetog Georgija protiv aždahe, što nam je i eksplicitno prikazano, u kojoj aždaja, to se bar zna, nema ama baš nikakve šanse! Tako Milutin i njegovi saborci jurišaju na nemačke redove s puškama u ruci, dok nad njima Sveti Georgije jaše u boj u sa isturenim kopljem. Kad je Bog na tvojoj strani vojna automatski postaje sveti rat, čiji se ishod unapred zna – na kadru parnjaku obračuna Svetog Georgija sa aždahom sa prethodne strane, Sveti Georgrije se na svom propinjućem pastuvu nadnosi nad zastavom kraljevine Srbije na kojoj stoji “Za kralja i otečestvo, s verom u Boga”. Rečena zastava se pak vijori nad srpskim vojnicima sa podignutim sabljama na sopstvenim propinjućim konjima, ispod čijih nogu kleče pobeđeni austougarski vojnici podižući svoje ruke da se kukavički – a kako bi inače oni to mogli – predaju.

Iz svega ovoga sledi da se svoja nacija u Srbiji doživljava kao nebeski, izabrani narod, čiji je protivnik ne može biti niko drugi do ovaploćenje svog zla na svetu. Otud ne treba da čudi što su protagonisti istorijskog stripa u Srba listom sve sami junaci bez mane i straha, niti da nas iznenađuje  nepobedivost Miloša Vojinovića u “Carevom štitonoši”, gotovo natprirodne sposobnosti Hajduk Stanka, činjenica da dvojica pubertetlija Mirko i Slavko na duši imaju više nemačkih soldata od ukupnog vojnog sastava koji je Treći Rajh ikada poslao u Srbiju – kao ni to su da su strani neprijatelji raznih nacija zapravo zamenjivi tipovi koji služe da se popuni jedan te isti arhetip, koji u nedostatku boljeg termina možemo nazvati arhetipom aždaje. Dakle, svaka nacija koja nam se suprotstavi za nas postaje predstavnik zla, protiv koga znamo kako ćemo – a zna i Jeremija koji se trgnuvši se iz sna čuje da napadaju “Švabe”, pa uz osmeh, jer pred nadolazećim sukobom sva malopređašnju zabrinutost i očaj odlaze kao rukom odnešeni, kreće da prišvršćuje bajonet na pušku…