STEREOTIPI U SRPSKOM ISTORIJSKOM STRIPU

STEREOTIP IZDAJE

Kako Wikipedia, koja je uz sve primede na račun njene verodostojnosti unatoč tome postala de facto najkorišćenija enciklopedija najviše zahvaljujući svojim dvema esencijalnim karakteristikma (čije se zanimarivanje u današnje vreme teško može da priušti) a to je da je onlajn i besplatna, tvrdi – “Izdaja je oblik prevare, kada se izneveri nečije povjerenje, nečija očekivanja ili se povrede interesi grupe kojoj subjekat pripada. Najčešće uzrokuje jake osude i nije omiljena ni među onima kojima ide u korist. Kroz vekove izdaja je smatrana jednim od najgorih činova koje osoba može uraditi za grupu kojoj pripada (državu, narod, pleme, vojsku itd.) i uglavnom se rigorozno kažnjavala.” Za tvrdnju da je izdaja jedan od najgorih činova – i da je samim tim izdajnik jedan od najgorih činilaca – nalazimo potvrdu, između ostalog, i u religiji i umetnosti. Može se čak i tvrditi da je od svih likova iz Biblije upravo Juda Iskariotski, koji je Isusa izdao Rimljanima, možda jedini koji je zapravo nadrastao hrišćanstvo postavši univerzalni simbol izdajstva. Takođe, u klasiku književnosti, “Božanstvenoj komediji” Dantea Aligijerija (1265-132) izdaja je najteži od svih grehova, onaj koji grešnika po hitnom postupku šalje u onaj najgori, deveti krug pakla.

Ne bi bilo neosnovano utvrditi da je upravo izdaja jedan od stereotipa koji je čvrsto ukorenjen u nacionalno biće srpskog naroda, jer da je neosporno oblikovala tokom njegove istorije. Kao što smo ustanovili da koreni nekih drugih stereotipa sežu čak do kolektivne (pod)svesti srpskog naroda, tojest do njene manifestacije u vidu narodnih pesama i predanja, isto se može reći i za izdaju. Motiv izdaje nalazimo u najstarijim sačuvanim narodnim pesmama koje je Vuk Karadžić zabeležio, u pretkosovskom ciklusu pesama. Ona je jasna u pesmama kao što su “Banović Strahinja” gde se Strahinjina ljuba okreće protiv njega a u korist Turčina Vlaha Alije, ili u “Zidanju Skadra” gde Vukašin i Uglješa iznevere dogovor sa trećim bratom Gojkom obavestivši svoje žene da ne odu na sastanak na reci Bojani i time ne stradaju. No, izdaja svoj pravi primat u dobija tek u okviru Kosovskog mita, koji smo već apostrofirali kao formativan što se tiče identiteta srpskog naroda kao takvog te posredno ili nesporedno odgovoran za formiranje ili učvšćenje većine ovde obrađenih stereotipa. Iako istorijski sasvim nepotvrđena, u kolektivnoj (pod)svesti srpskog naroda ukorenjeno je verovanje o izdaji Vuka Brankovića, velikaša sprskog kneza Lazara Hrabeljanovića, kao uzorku srpskog poraza u boju na Kosovu, i potonjem potpadanje pod viševekovno ropstvo pod turskim zavojevačima. Takođe, neosovna optužba da je Miloš Obilić izdajnik tokom pesme „Kneževa večera“ Obilića dodatno motiviše da se žrtvuje, pa na posredni način utiče na formiranje stereotipa žrtve, odnosno herojske smrti u odbani svoje porodice, otadžbine ili časti.

Od tada je motiv izdajstva sveprisutan u srpskom stvaralaštvu, a usko je povezan sa stereotipom Srba kao nebeskog naroda, čije smo izvorište takođe pronašli u Kosovskom mitu. Taj stereotip koje vidi Srbe kao savršene u svemu, a pogotovu u vojevanju, ne poklapa se baš sa stanjem na terenu – jer kako onda objasniti bitke koje nisu dobijene, ratove koji su izgubljeni, vekovno ropstvo… Kako nebeski narod, dakle, izabrani, može da pretrpi takav niz neuspeha? Potrebno je naći opravdanje, a ono je kroz našu mitologiju – zli jezici bi rekli, mitomaniju – išlo u dva pravca. Naime, naša je strana izgubila jer je ili dušmanin bio znatno jači, ili zato što je neko naš izdao – u idealnom slučaju, kao kod Kosovskog mita, oba.

Stereorip izdajnika je sledeći: Izdajnik je ili čovek sa margine, koji zbog nekog razloga oseća da ga njegova socijalna grupa, bila ona porodica ili nacija, ne uvaža ili ne prihvata – ili čovek nezdrave ambicije te pohlepe, spreman da žrtvuje sve, pa i svoje bližnje, da bi ispunio svoje prohteve. On je ili fizički neprivlačan, neuredan, groteskan, na taj način sličan strancima u statusu neprijatelja sa kojima uspostavlja saradnju nauštrb svog naroda, ili je neprimetan, sem u tome što mu se otme nekakav pogled ili facijalna ekspresija koji ima zadatak da pobudi sumnju budnog čitalaca. Izdajnik je sposoban čovek – on uspeva da makar neko vreme neotkriven povlači poteze koji protagnistima nanose manju ili veću štetu. Njegova krajnja sudbina je uvek surova ali pravedna – jer moral priče diktira da izdajnik mora za svoj greh, koji je ako verovati Daneu najteži mogući, dobiti podjednako surovu kaznu.

Motiv izdajnika srećemo u već pomenutom “Hajduk Stanku” Đorđa Lobačeva, jednom od najstarijih istorijskih stripova. Turski Subaša Sulja, zvani Kruška, ima iracionalnu želju da bude voljen od strane svojih srpskih kmetova, koja mu naravno ostaje neispunjena – osim u slučaju izopštenika iz srpskih redova Marinka, koji u pažnji i milosti turskog zavojevača nalazi zamenu za ono što mu nedostaje u tretmanu sopstvenog naroda. Kruška mu traži da napravi razdor u srpskim redovima kako bi Turčin ispao mirotvorac i na taj način bez primene sile zadobio ono što se silom i ne može, a to je srca. Marinko na to spremno, s golemim entuzijazmom, pristaje “To može da se udesi! Osloni se ti samo na mene!”. Marinko zatim, prema Kruškinim upustvima podgovara, potkazuje, laže. Međutim, on ne izvršava samo zapovesti svog lukavog nalogodavca – ne, on je kreativan i lukav, nalazeći posebno perverzno zadovoljstvo u zlodelima koje izaziva nanevši veliku šetetu Stanku i njegovim bližnjima… Naravno, skončava katarzično, nakon hvatanja i suđenja, smrću najčuvenijeg od svih izdajnika – obešen, baš poput Jude.

Primetna je suptilna analiza psihološkog profila izdajnika – on, dakle, nezadovoljan onim što ima u svom narodu isti izručuje stranom zavojevaču za malo pažnje i uvažavanja…

Ili pak u zamenu za materijalna bogatstva. Svojevrsni nastavljač tradicije “Hajduk Stanka”, zli jezici bi rekli njegov epigon, serijal “Hajduk Janko” Nikole Mitrovića Kokana iz edicije “Nikad robom” po samoj svojoj definiciji, budući da je oblikovan po modelu svog starijeg i poznatijeg preteče, i sam sadrži izdajnika koji u fabuli igra jednu od ključnih uloga. Ovog puta to nije neko ko je izopšten iz društva, kao u “Hajduk Stanku” već član porodice Jankove ljube Jelice, njen poočim Miladin… Ipak, paralele postoje. Baš kao što je Marinko autsajder, s margine društva, tako je i Miladin lik sa margine – ali ovog puta porodice. Prvi nije prihvaćen u društvu, i zato radi naklonosti istog poseže za mutnim radnjama, drugi je kasnije dodati član porodice koji samom prirodom načina ulaska u nju u svojoj svesti nikada neće biti deo njenog najužeg jezgra. Obojica dele još jednu osobinu – recimo da nisu baš najprivlačniji ljudi na svetu. Marinka nikada ne vidimo baš izbliza zbog konvencija stripa koje je Lobačev sledio četrdesetih, ali i zbog velikog broja kadrova po strani (ponegde i više od 20), ali vidimo da se ne radi o lepom čoveku. Njegov govor tela je takođe indikativan – on hoda pogrbljeno, gestovi su mu takvi da deluje kao da se gotovo da uvek šunja i vreba. Miladin je s njim deli potuljen stav, naročito prema Turcima. Gojazan je i ružan, sa podočnjacima, podbratkom i podmuklim osmehom na licu. Tu njihove sličnosti prestaju. Miladin za razliku od Marinka sam pokreće radnju – njemu ne treba Kruška da ga regrutuje, da mu ubaci bubu u uvo. On se, naprotiv, dobrovoljno nudi za saradnika Turaka kad Jelica odbije da ga posluša i uda se za bogatog gazdu Stanka već poželi da pođe za Janka. Motivisan od početka sticanjem materijalnog dobra, Miladin razmišlja o tome kako će, umesto da on da radi za Turke, oni raditi za njega. Kad mu se ti planovi o zaradi udajom poćerke izjalove, Miladin uviđa izvor prihoda u uhođenju za Turke. “Izdajnik je još jednom rešio da proda svoje…” propratni je tekst kadra u kome Miladin trči da obavesti Turke o planovima hajduka. Kada ga kasnije aga šalje u potragu za zimskim skrovištem hajduka, propratni tekst je sledeći “Uskoro se Miladin duboko poklonio pred agom. Stari srebroljubac svakog časa bio je spreman da se podlošću dočepa dukata.” Već na sledećem kadru aga izgovara “Ti znaš sva sela. Pogledaj u svaku kuću i nađi načina da saznaš gde se kriju! Vest da si ih pronašao platiću dobrom kesom starih dukata.” Naravno, ne možemo a da se ne setimo da je za jednu takvu kesu, u kojoj se nalazilo 30 srebnjaka, Juda u osvit nove ere izdao samog Isusa…

 “Ćele kula” iz 1959. počinje neslogom ustanika. Proslavljeni vojvoda Petar Dobrnjac, besan zbog toga što je odlukom vožda Krađorđa stavljen pod komandu “mnogo mlađeg Miloja Petrovića” plane i napiše protestno pismo Karđorđu koje, međutim, daje u “pogrešne ruke”! Njegov glasnik ga izneverava i poruka ne stiže onome kome je namenjena, već mrskim turskim zavojevačima. Aga iz pisma shvata “da se vođe srpske vojske ne podnose a takvu vojsku nije teško pobediti…”, pa računa da bi mu jedna velika pobeda podigla ugled kod sultana. Zato izdajniku daje novi zadatak, koji će mu, gle čuda, doneti upravo onu već pominjanu zloglasnu kesu sa zlatnicima “Ako misliš da zaradiš kesu dukata a ti poteci natrag Srbima i ispitaj sve tačno kolo topova imaju, džebane, pušaka. Ajde, noćas već da me obavestiš!” na šta izdajnik nalazi shodno da sebi udari još jednu reklamu: “Ne brini gospodaru, biće kako ti zapovediš. Nema boljeg uhode od mene…” No, stiže pravedna kazna, izdajnik biva uhvaćen i uz, reklo bi se prekomerne i patetične, pedagoške prekore ustanika priveden glavnokomandujućem Stevanu Sinđeliću “Bedniče, zar ti nije pogano ljubiti skute Turčinu! Mi ginemo za ovu zemlju, koja je i tvoja, a ti je prodaješ za šaku dukata! Za tvoj život ne bih dao ni paru!” Nekako se opet vraćamo na robnonovčanu razmenu u kojoj se roba koja se menja za novac život, sad svoj ili tuđ – ali se povlači linija između onih koji su spremni na takvu trampu, i onih drugih. Ti drugi dodatno razliku potcrtavaju kad Sinđelić odbije da ubije uhodu ali zato izdajnika vezuju ispred ustaničkih položaja uz reči “E sad ćeš biti žrtva meta tvojim prokletim gospodarima! Budi srećan ako te pogode već u prvom naletu. Neka te oni ubiju, njima si i služio!” Kazna izdajniku, i s njom katarza, kao što znamo još od Jude, moraju doći, a ima li veće pravde da izdajnika ubiju oni kojima je izdao svoje?

Najpoznatiji strip edicije “Nikad Robom” “Mirko i Slavko” donosi nam pregršt izdajnika – toliko da ih je zapravo nemoguće ni sve pobrojati, a kamo li imenovati. Razlog za to nije teško naslutiti. Možda je jedan od najboljih pokazatelja toga koliko je motiv “izdajnika” i “izdaje” prisutan u načinu na koji srpski narod sagledava svoje nacionalno biće oličen u načinu na koji je NOB (Narodno oslobodilačka borba) definisala protivnike patizanskog pokreta. Oni su se, naime, delili na “strane okupatore” i “domaće izdajnike”. Ta klasifikacija bi mogla da posluži kao jedan od neoborivih dokaza da se “izdaja” odomaćila u kolektivnoj (pod)svesti Srba kao objašnjenje – zli jezici bi rekli izgovor – za mnogo koje zlo. Narodnooslobodilački pokret je među svojim deklarisanim neprijateljima odavno izjednačio strane okupatore i domaće izdajnike. Kao rezultat toga, mnogi je ugledni Srbin nakon oslobođenja kao “izdajnik” i “saradnik sa okupatorom” izgubio glavu. Dovoljno je bilo da neko pokaže prstom, pa da usledi preki sud – kao saradnik okupatora streljan je, na primer, i poznati srpski crtač Veljko Kockar (1920-1944). Zbog takve atmosfere koja je masovnom histerijom stvorena i potom, zli jezici bi rekli, brižljivo održavana u klimi kad su izdajnici u stvarnom životu mesto sa Hitlerovim Nemcima mogli sarađivati i sa mrskim Staljinovim Sovjetima bavljenje kukoljem, koga prema srpskoj poslovici ima u svakom žitu, se naročito fosiralo. Pomenimo zato prvog među jednakima – izdajnika iz prve epizode “Mirka i Slavka”, Maksima. Tako je, već je u prvoj epizodi najtiražnijeg domaćeg strip serijala izdaja zamajac zapleta, što dovoljno slikovito ilustruje važnost tog motiva u partizanskom stripu. Naime, veza u gradu mladog partizana Slavka je izvesni Boža, koji mu pruža sklonište. Međutim, Slavko u jednom nailasku saznaje da je Boža uhapšen. Njegov brat Boško Mirku objašnjava šta se desilo “Boža je prošle noći uhapšen. U našoj kući su se često održavali sastanci… Svi su bili dobri drugovi osim…” Nakon takvog iscrpnog uvoda koji svakog čitaoca koji koristi zdrav razum navodi na logičko pitanje zašto su na sastanak pustili druga za koga su znali da nije “dobar” sledi kadar sa portretom neobrijanog, neurednog i neprivlačnog muškarca iznad koga stoji tekst “…Nekog Maksima…” Kao da sumnjivo Maksimovo lice nije dovoljno, on nam dodatno nagoveštava da se nešto nalazi ispod površine time što koji žmirkajući na jedno oko gleda zlobno u čitaoca. I golim okom se vidi da se radi o sumnjivom tipu, ilegalci su znali da nije “dobar” drug, ali su ga eto, pustili da prisustvuje. Rezultat je očekivan: “Izgleda da je Maksim sve izdao.” Razlog zbog koga je počinio izdaju nije objašnjen, niti se u daljem delu stripa Maksim pojavljuje, ali se saradnik okupatora uklapa u stereotip izdajnika – čovek ružne spoljašnjosti i podjednako ružne unutrašnjosti, čijim je delovanjem (po)stradao neko naš.

Po uspostavljenoj analogiji sa “Mirkom i Slavkom”, od koje bi, siguran sam, tvorci i autori Svetozar Obradović i Branislav Kerac bežali kao đavo od krsta, motiv izdajnika i izdaje se višestruko eksploatiše i u drugom serijalu koji se bavi NOB-om, “Poručniku Tari”. Pozabavićemo se epizodom koja se eksplicitno bavi izdajom, pod imenom “Pauk plete mrežu”, u kojoj partizanske jedinice počinju da kontinuirano upadaju u nemačke zasede. U klimi paranoje izazvane nizom poraza, zli jezici bi rekli i iz razloga pronalaženja izgovora za neuspeh, poručnik Tara počinje da sumnja na postojanje izdajnika. Nakon plasiranja netačne informacije o narednom napadu, Tara prati zlokobnu figuru zagrnutu šatorskim krilom po noći na njenom sastanku sa svojom vezom kojoj prenosi podmetnuti podatak – da bi ga izdajnik, shodno svom podmuklom karakteru, jelte, napao s leđa. Izdajenik potom svoju kvarnu prirodu potrctava upotrebom kamena kojim u borbi koja je počela kao rvanje sa pesničenjem uspeva da onesvesti Taru. Još bi ga, onako nemoćnog i dokrajčio, da ga stražar nije iznenadio i naterao u bekstvo. Jedini trag o identitetu izdajnika jeste crveno vlakno koje je ostalo zakačeno za Tarin sat. Nakon skretanja pažnje na lažne sumnjivce, Tara postavlja još jednu zamku jer kreće na sastanak sa čovekom koji navodno zna identitet izdajnika. Na mestu sastanka, Taru i njegovu vezu pokosi rafal iz izdajnikovog šmajsera – samo da bi se ispostavilo da je Tara svoj trojici podmetnuo ćorke kako bi izdajnika izvukao na čistinu. Pojedine naivnosti na stranu, kao što je činjenica da je izdajnik partizan koga zbog šala koji nosi i po vremenu koje očigledno ne zahteva utopljavanje zovu Šalko te da partizani u šumi očiglednoj oskudici raspolažu nečim tako ekstravagantnim kao što su ćorci, “Pauk plete mrežu” sledi kliše, pa tako Šalko, koji nije neki lepotan, tokom stripa gleda glavne junake ispod oka izazivajući sumnju, napada s leđa (dva puta), poseže za oružjem u pesničenju (dva puta) i biva za kaznu ozbiljno pretučen od strane Tare pre nego što ga se isporuči dalje na ispitivanje – i, prepostavka je, pravedni preki sud.

Radnju “Balkan Ekspresa” u dobroj meri određuje motiv izdajnika, iako samog izdajnika u stripu zapravo – nema! Kako to? Lepo, iako se s tim ne bi složili šibicari koji čine orkestar “Balkan Ekspres”.

Iznalazeći načine da prežive rat oni u nekom trenutku postaju previše dobri u tome. Da bi ih Nemci ostavili na miru, Popaj, Pik i ostalo društvo moraju da stvore iluziju bliskosti s njima. Problem je u tome što su uspešniji u tome u tome više bodu oči običnom narodu i partizanima, izlažući se opasnosti da ih kao izdajnike i saradnike okupatora, što oni de jure jesu ali de facto nisu, neko ubije. Invalid iz Prvog svetskog ispaljuje tirade na njih na ulici nakon što su na ulici bili ljubazni sa Nemcima koji su rezervisali usluge prostitutki koje rade na njih “Stoko!!! Bre, zemlju vam porobili, a vi im još dupeta ližete!?! E, vala, samo da dođe ta sloboda, ja ću da bidem taj kuj će vas obesi, nanu li vi uvlakivačku!”  Uplašeni da će ta tirada biti u bliskoj budućnosti praćena rafalima, ili da će se ostvariti dedino proraočanstvo pa će poput Jude omastiti konopac, Popaj i Pik prinuđeni su da počnu da od Nemaca krišom čuvaju poljskog carinika i američkog pilota, kao i da pod pritiskom patriotskih snaga pristanu da u tišini u svom kupleraju likvidiraju okupatore i njihove saradnike. Te dve sudbonosne akcije će, svaka sa svoje strane, dovesti do krvavog raspleta te njihovog sukoba sa nemačkim snagama – što će reći da ih posredno izaziva pritisak da orkestar “Balkan Ekspres” dokaže da nisu izdajnici.

“Konstantinovo raskršće” Dejana Stojiljkovića i Dragana Paunovića takođe donosi lik izdajnika. U pitanju je gramzivi trgovac Dragutin Stevanović, koji je s četnicima dogovorio isporuku sanitetskog materijala, uzeo od njih novac da bi ih potom, nesumnjivo za dodatnu novčanu nagradu, izručio Nemcima koji su ih sve, sem protagoniste Nemanje Lukića, pobili. Nemanja je ljude koji su mu verovali, među kojima je i njegov maloletni posilni, osudio na smrt jer je poklonio poverenje pogrešnom čoveku. Ono što stvar čini još i gorom, ako je to uopšte moguće, jeste da je izdat pobratim, odnosno krvni brat, Nemanja Lukić – u pitanju nije izdaja saborca i prijatelja, već izdaja unutar (proširene) porodice. Kada po prvi put vidimo Dragutina dok sa Nemanjom dogovara sudbonosni sastanak, on je u već poslovično stereotipnom nagoveštaju onoga što će se desiti upotrebom šrafure i polusenki prikazan kao mutan tip, što kod čitaoca ima za zadatak da izazove podozrenje u njega.

Kada Dragutina vidimo po poslednji put, dok mnogo kasnije skapava od užasne nepoznate i neiuzlečive bolesti koja mu izjeda telo, jasno nam je da je shodno klišeu usledila kazna primerena zločinu. Onima kojima treba dodatno podvući stav scenariste da je izdaja najveći greh, onaj zbog koga se završava u devetom krugu pakla, nalazimo u rečima bivšeg Dragutinovog ortaka trgovca Krsmana koji na pitanje od koje to bolesti boluje Krsman odgovara “Od greha.”

U “Dugim noćima i crnim zastavama” Stojilkovića, Stojkovića, Gajića i Sretenovića Raški knez Lazar Hrabeljanović ima zakazane pregovore sa svojim protivnikom Županom Nikolom Altomanovićem na mestu gde su se njihove vojske sudarile pre nekoliko godina. Pregovori su svetinja i pregovarači su došli nenaoružani, ali za razliku od Lazara koji ima izgled dostojanstvenog vladara, Altomanović ima dosta odbojniju i grublju fizionomiju lica. Sem toga, tamo gde je Lazaru na grudima jasno istaknut krst da svi vide kojim se idealima i principima povinuje, Altomanović nosi nešto što ništa ne pokazuje, već nešto prikriva – šal. I pre nego što se Altomanović zlobno nasmeši, slutimo da tu nešto (ništa) nije kao što izgleda. Kao i sa većinom izdajnika, nešto je ispod površine – ovog puta i bukvalno, budući da sluga Nikole Altomanovića na njegov mig zariva ruku u sneg i ispod njega vadi bodež! Bodež iz sluginih ruku brzo dospeva u Altomanovićeve ruke, ali se tu ne zaustavlja, završivši svoj put u Lazarevim grudima. Motiv za izdaju? Posedi i sluge – sasvim na tragu Judinih 30 srebrnjaka… Pojava krsta nas vraća na početak biblijske priče o izdaji, koja je verovatno najpoznatija u svetskim okvirima, a pojava kneza Lazara na poreklo arhetipa izdaje, najpoznatijeg u domaćem diskursu o toj temi…