DA LI JE PRAISTORIJA DEO ISTORIJE?

DA LI JE PRAISTORIJA DEO ISTORIJE?

Slobodan Ivkov

Naravno da jeste, ali nije deo pouzdane, tačno datirane, potpuno poznate i precizne faktografije. Nije postojalo pismo, a nema ni za potomke planirano ostavljanih trajnih artefakata (ako izuzmemo kamen, keramiku i, eventualno, neke metalne tragove).

Na samo oko 20 km istočno od Beograda postoji mesto Vinča, takođe uz reku Dunav, u kojem je danas najveći srpski nuklearno-istraživački centar. Posle Drugog svetskog rata na obali su vršena srpska i medjunarodna arheološka iskopavanja. Uz samu obalu,a lokaciji Lepenski Vir nađeno je naselje staro 5.000-7.000 godina.

Nekim čudom, nažalost kreacionista, nije bilo i ostataka pojedenih dinosaurusa! Iskopane su nekakve, verovatno ritualne kamene glave u obliku riba. Naselje ribara i lovaca; kraj bogat i za lov i ribolov. Pošto u blizini nije nuklearna centrala već “samo” nuklearni istraživački centar, možda bi se u Dunavu mogla upecati neka “toxic tuna” sa 3 oka, kao u animiranoj TV seriji “Simpsonovi”.

Ali, za nas, koji u stripovima koristimo tekst, važniji su ostaci grnčarije i ureza na kamenu.

Mišljenja se ne slažu, ali stvar je nesumnjivo istorijska.

Neki svetski arheolozi smatraju da su to nekakvi, znakom sličnom plusu (“+”) razdvojeni simboli, drugi da je možda reč o nekoj narativnoj sekvenci (jupi, možda prvi stripovi u 3 “prizora”!), treći da su to ideogrami, a četvrti da su u pitanju slova (ilustracija br. 72)!

Evo malo istorijskog evrocentrizma: možda su prva slova ipak nastala u Evropi, a ne u Egiptu, Mesopotamiji, Persiji (današnje teritorije Iran/Irak, Persija je menjala površinu), Indiji ili drugde u svetu. Nemački arheolozi su sa srpskim i nekim drugim kolegama, uz selo Starčevo našli nešto slično, pa je sve kod eksperata nazvano “Starčevačka kultura”.

Pošto je Dunav reka koja spaja Rumuniju i Srbiju (1945-1992. Socijalističku Republiku Srbiju u federaciji SFR Jugoslaviji) opet su se tu našla naša dva lidera, Nikolae Čaušesku i Josip Broz “Tito”. Jedan veći – drugi manji diktator, naravno oba doživotni predsednici i sekretari Komunističkih partija. Jedan od njih je kraj života dočekao u krevetu a drugi nije.

Ko je smeo da ospori da su tu doživotni, nije se dobro provodio!

Birajte koji je bio kakav – naš Tito je dozvoljavao stripove, zapadne filmove, TV serije i dekadentnu književnost trulog Zapada (četiri puta se zvanično ženio, imao mnoštvo bračne i vanbračne dece, i umro je u krevetu), a Čaušesku je od Rumunije, uz Mađarsku, ipak držao relativno nezavisnu državnu politiku od Ruskih ideoloških komunističkih pravovernika.

I tako, dogovore se veoma lako Tito i Čaušesku 60-ih i 70-ih da SFRJ i Rumunija naprave ne jednu, već odmah dve zajedničke hidrocentrale sa najvećim betonskim branama na Dunavu. Naravno, one su kao kolateralnu štetu potopile arheološko nalazište Lepenski Vir. Sa srpske strane je iskopano sve što je na brzinu moglo, pa je kompletno nalazište podignuto na gornju obalu Dunava, gde je danas ogroman muzej sa rekonstrukcijom naselja (ilustracija br. 73).

Oni koji danas Dunavom velikim turističkim brodovimaiz Nemačke, Austrije i drugih delova Evrope plove i uživaju tragom puta rimskog cara Trajana (Traianusa) kojim je osvojio Dakiju (današnju Rumuniju), mogu da osim uklesane u stenu “Trajanove table”, posete i ovaj muzej.

Ne bih pominjao Trajana (ne pitajte mnogo za puno ime: Caesar Divi Nervae Filius Nerva Traianus Optimus Augustus, za prijatelje skraćeno, Caesar Nerva Traianus Germanicus Traianus, dok mu je pravo ime bilo Marcus Ulpius Traianus), koji je živeo oko 53-117. godine, da se u svakoj istoriji stripa kao protostrip neće naći reprodukovan ili bar pomenut njegov tzv. “Trajanov stub” u Rimu, gde je u reljefu likovno spiralno oblikovana sekvenca.

U njoj je, po naredbi ovog nesporno skromnog tipa Trajana, uklesan njegov kompletan pohod na balkansku Dakiju sa SVIM vojnicima, konjima i ostalim (ilustracija br. 74).

To malo podseća na postupak Napoleona III koji je, pre svog pohoda, otišao kod fotografa da se fotografiše sa SVIM svojim vojnicima.

Znamo da čitaoce stripova malo, a autore tek nešto više zanima dosadna arheologija, ali ima na internetu o ovome. Eksponati iz Vinče su na sajtu Narodnog muzeja u Beogradu. U Srbiji je jedna zainteresovana privatna izdavačka kuća tu “videla” sebe. Na sajtu izdavača “Pešić i sinovi” (www.pesicisinovi.co.rs) postoje tekstovi na srpskom i na engleskom.

Kada smo već kod dva diktatora, Tita i Čaušeskua, i njihovi istorijski likovi se nalaze u jednom neobičnom stripu u kojem se pominju istiniti istorijski događaji vezani za komunistički svet. Za to treba malo političkog predznanja i napomena o istoriji eks-YU stripa, ali verujem da se isplati i ovo pročitati.

Pre svega, otkud to da su Srbija i ostalih 5 republika Jugoslavije, u kojoj su komunisti, kao i u Rumuniji, bili na vlasti od 1945. godine, imali stripove, američke TV serije, filmove, strane rok-grupe?

To su naučno objasnile dve dame, Srpkinja prof. dr. Radina Vučetić u svojoj knjizi “Koka kola socijalizam” i strankinja Frensis Stonor Saunders (Frances Stonor Saunders) u knjizi izvornog naslova “Ko je platio gajdaša”/”Who Paid the Piper” (“Hladni rat u kulturi”/”The Cultural Cold War”), sa mnogo razumljivijim podnaslovom “CIA u svetu umetnosti i književnosti” / “The CIA and the World of Arts and Letters” (ilustracije br. 75)

Na čelu Sovjetskog Saveza Socijalističkih Republika (SSSR) je bio nesporni ludak, paranoidni shizofrenik Josif Visarionovič “Staljin”. Usput, sin pravoslavnog gruzijskog sveštenika i student bogoslovije. On je sa svojom tajnom policijom pobio na milione ljudi. Neke stravične cifre govore i o desetinama miliona, ali precizne obračune najgoreg perioda terora vođe pomračenog uma, približno dvodecenijskog, od 1933. do njegove smrti 5. marta 1953. prepustimo ruskim naučnicima.

I o smrti Staljina se ne govori baš na sav glas u Rusiji, jer je zvanično umro od šloga, sa penom na usnama, a nezvanično su ga otrovali njegovi najbiliži saradnici, malobrojni preživeli saučesnici u tom Staljinovom teroru. I njima je kod psihopate zapretila likvidacija. U svakom slučaju, njegovi ljudi od najvećeg poverenja su ga pustili da leži “izvesno vreme”, pa su pustili lekara kada je već bilo sve gotovo.

U Srbiji, prvih modernih stripova objavljivanih u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca (1918-1929.), preko perioda Kraljevine Jugoslavije 1929-1941. i 1934. u dnevnom listu “Politika” prevedenog “Tajnog agenta X-9” (ilustracija br. 35), pa do danas, objavljivani su gotovo svi tada u SAD i svetu popularni američki stripovi. Bilo je između 2 svetska rata nešto manje engleskih, francuskih i italijanskih (na primer, “Virus” Federika Pedrokija / Federico Pedrocchi), kao i domaćih.

No, od šezdesetih su, iako je obnovljeno prevođenje svetske produkcije, prvenstveno američke i francusko-belgijske, najpopularniji bili italijanski stripovi. Prema tromesečnim i godišnjim izveštajima Udruženja novinskih izdavača Jugoslavije, svaka premijerna sveska (uglavnom nedeljna) je imala tiraž od stotinak hiljada.

Iz studija Đovanija Luiđija i Serđa Bonelija/Giovanni Luigi Sergio Bonelli su stizale mnoge serije (relativno vestern “Zagor”, vestern “Tex Willer”…) prevođene kod srpskog izdavača “Dnevnik” iz Novog Sada (ilustracije br. 45-52) i samo jedan hit od studija scenariste Maksa Bunkera (Max Bunker = Lučano Seki/Luciano Secchi) i crtača Magnusa (Roberto Raviola/Roberto Raviola).

Njihov “Alan Ford”, parodija na filmove o Džejmsu Bondu iz 1969. je već od 1970. štampan u Zagrebu (Socijalistička Republika Hrvatska) i do danas, ima kultni status u ex-YU jer se jezik svugde razumeo (videti prethodno poglavlje o jezicima u Jugoslaviji). Po po rečima pouzdanog kolekcionara i, meni najbližeg, najboljeg srpskog poznavaoca evolucije “Alana Forda” u Jugoslaviji Marjana Matića, to je jedini inostrani strip koji je prevođen i štampan u svih 6 nezavisnih država nastalih od SFR Jugoslavije od njenog raspada 1992. Čak i na Kosovu i Metohiji, dok je postojala državna zajednica Srbija i Crna Gora!

Posle otcepljenja, 1992. u Republici Hrvatskoj je nastavljeno štampanje, a pošto su neki tamošnji prepodobni komunistički urednici izbacivali politički problematične delove, tek od 1992. su i u Hrvatskoj objavljene mnoge preskočene kompletne sveske ili neke retuširane.

Neverovatno je opsenarstvo i imidž koji je o sebi širio prevodilac i urednik Nenad Briksi (Nenad Brixy) jer ga mnogi salonski intelektualci, i pored neverovatno drakonskih cenzura i izmena sadržaja – obožavaju.

Prvo, on nije mogao da bude glavni urednik a da nije bio član Partije. Drugo, bio je toliko “prepodoban” da je izbacivao iz niza čitave sveske od po 120 stranica. Na primer, prvo je izbacio 4. svesku po originalnom redosledu “Kuća duhova”, jer je takva tema, neobjašnjiva i materijalistički neobjašnjiva – nama strana. Umesto nje je objavio 8. epizodu, što se jasno videlo na markicama autora u uglovima donjih kadrova (svaka stranica sveske je imala po 2 velika crteža). Onda je ipak, kada su mu valjda rekli da ga niko neće “drugarski kritikovati”, jer se animirani filmovi o Duhu Kasperu emituju na jugoslovenskim TV stanicama, da tih šezdesetih i u hrvatskom časopisu “Plavi vjesnik” a i u srpskom “Panorama” izlazi “Artur, Duh Osvetnik” (“Arthur le Fantóme Justicier”/ “Arthur the Justice-Fighting Phantom”) Žana Sezara (Jean Cézard)… objavio “Kuću duhova”, ali kao osmu epizodu.

No, 10. epizodi “Formule” nije oprostio!

Usput je “prepodobno” retuširao crteže i iz italijanskog teksta izbacivao originalne replike, da bi ubacivao svoje. Po meni, reč je o plašljivom, neostvarenom piscu palp-literature, nesporno duhovitom, ali za sitne fore.

Iza sebe je odnegovao i selektovao generaciju podjednako nepotrebno plašljivih naslednika, “prepodobnih” udvorica. Oni su nastavili još revnosnije sa izbacivanjem kompletnih svesaka iz serije. Tako su preskočene epizode 38, 39, 40, 43, 86, 125, 180…

Briksi je svoje trivijalne detektivske romane .ivao pseudonimom Timoti Tačer (Timothy Tacher) a onda je angažovao crtača Vjekoslava Ivezića da njegove romane stripuje, u formatu identičnom “Alanu Fordu”. Naravno da je to bilo loše i tržišno neuspešno pa je posle nekoliko svesaka ugašeno.

Ne bi Briksi bio vredan pomena u kontekstu istorije u stripu da “Alan Ford” ne daje izvaredne povode. Tu je jedan lik, starac u kolicima Broj 1 (parodija na negativce iz Spektre u filmovima o Džejmsu Bondu iz šezdesetih, prikazivanih i u jugoslovenskim bioskopima, pa nam je poznat idiom), koji je u prvim epizodama u kojima se pojavljuje – senilan. No, kasnije evoluira i ostalim svojim agentima priča staračke priče. Tobože je bio sa istorijskim ličnostima pa teku uporedni urnebesni crteži i njegova istorijski prihvaćena verzija. Kontrast slike i “tona” je često antologijski.

No, tu je i lik pronalazača, nemačkog pilota iz Prvog svetskog rata koji pravi neke skalamerije, takođe parodija na džejmsbondovskog Q-a. On je i prikriveni ili bivši nacista. U jednom originalnom italijanskom stripu ima uz jedan grafit-parolu na zidu sliku Hitlera, kojem je zapalio sveću.

U komunističkoj Srbiji i Jugoslaviji nije bilo zabranjivano ni prikazivati Hitlera a ni kukaste krstove, ali naravno ne u svrhu nekakog agitovanja. Na primer, na modelima aviončića za sklapanje “Rewell”, “Linkoln” i drugih proizvođača su bili i nacistički simboli.

Osim toga, u stripovima, pa i srpskim Hitler je slobodno prikazivan. Evo samo 2 primera (ilustracije br.138 i 139):

Magnus i Bunker su satirično sugerisali da u italijanskom, odnosno američkom društvu postoje i tada šezdesetih nacistički fanovi (da li ste gledali film “Blues Brothers”?), što i jeste istina, no prepodobni Briksi je retuširao Hitlerov lik i parolu sa zida Grunfove radionice. Dajem uporedo prizor samo jednog takvog slučaja a i ljubitelji Alana Forda priznaju da su, poredeći, našli toliko njegovih neovlašćenih intervencija da im se ne zna broj (ilustracija br. 140) .

Tek je nova generacija hrvatskih urednika, komunističkim paranojama neopterećena, konačno 90-ih objavila sve epizode kako i treba, kompletne i redom koji su izvorno imale. Popravljene su i Briksijeve nepotrebne vratolomije. Ono što je najčudnije, mnogi koji o svemu tome i ne znaju ništa, kritikovali su što nema “onog” prevoda i Briksija…

U Srbiji je “Alana Forda” posle raspada SFR Jugoslavije devedesetih počeo da štampa izdavač “Meverik” / “Maverick” iz grada Kraljevo, vlasnika Slaviše Ćirovića (pre toga urednika kod izdavača “Dečje novine” iz grada Gornji Milanovac), a onda je izdavačka prava 1998. prepustio izdavaču “MN press” iz grada Nikšić u Crnoj Gori. Koliko mi je poznato, to je bila prva kompletna ikada prevedena i objavljena stripska sveska u Crnoj Gori, i to odmah o Staljinu (ilustracija br. 78)

To je izvorno u Italiji bila 319. epizoda “Alana Forda”. Magnus ga je crtao 1969-1975. Sa asistentima – oko 75 epizoda. Prihvatio je da kreira i jubilarnu 200. svesku. Posle 1975. su sa manjim ili većim uspehom (uglavnom manjim) seriju po Bunkerovim scenarijima crtali sledbenici. Ova je u tom smislu odlična!

Staljin tobože vaskrsava u Rusiji sa penom na ustima, a predsednik Boris Jeljcin kaže: “Demokratija je odlična prevara”. Čitava pseudoreligiozna mahinacija je izvršena kako bi se sabotirala “perestrojka” Gorbačova. Grupa tajnih agenata TNT iz SAD na čelu sa Alanom Fodom odlazi u Rusiju da reši stvar…

Objavljeno je u Srbiji i 8 svesaka samo sa “istorijskim” pričama Broja 1. Uz njih su i realni istorijski sižei o likovima, za manje upućene čitaoce. Evo samo delova dve priče, jedne o Napoleonu i jedne o admiranu Nelsonu, tj. pomorskoj bici kod Trafalgara (ilustracije br. 141-146)

Da se vratimo na srpsko-jugoslovenski i rumunski komunizam, odnosno na naše lidere, prijatelje Tita i Čaušeskua.

Ruska Crvena armija je od 1943. jurišala na Berlin iz nekoliko pravaca da bi zauzela usput što više teritorija na kojima bi uspostavila komunistički režim. Za vojnike Crvene armije bolje je bilo da poginu nego da budu zarobljeni od Nemaca. Bilo je i onih koji su pali u zarobljeništvo. Po povratku u Rusiju bi bili ili streljani kao tobože zavrbovani imperijalistički špijuni ili bi ih Staljinova javna, tajna i vojna policija poslala u logore u Sibir, što je bilo gotovo isto.

Tako su Rusi oslobađali od nacista, fašista i kolaboracionista svih vrsta, i Srbiju, Jugoslaviju, Bugarsku, Rumuniju, Mađarsku, Čehoslovačku, Poljsku, Istočnu Nemačku…

Hrvat Tito je, kao i Hitler, bio kaplar tokom Prvog svetskog rata u austrougarskoj vojsci, pa se čak i borio protiv Srbije u prvim naletima te vojske 1914/1915. na reci Kolubari ili na planini Cer. Šta se dalje događalo, to je i danas “mutan” period njegovog života. Pre nekoliko godina je u Moskvi napravljena izložba dokumenata ruskih obaveštajnih službi o Titu, koja nikada nije preneta u Srbiju. Svi nagađamo zašto!

U svakom slučaju, Tito je u ranoj mladosti postao komunista.

Različiti izvori ga pominju, od učešća u boljševičkoj vojsci posle Oktobarske revolucije 1917. sve do španskog građanskog rata tridesetih, ali ni za šta od toga nema baš čvrstih dokaza.

Kao Staljinov agent i čovek od poverenja postao je sekretar jugoslovenskih komunista i sa još nekoliko desetina drugih komunističkih YU-kadrova tridesetih, u vreme najgoreg policijskog terora i paranoje, pozvan je u Sovjetski savez na “doškolovavanje”. Zna se da su morali jedan drugog da potkazuju i pišu izveštaje ruskoj tajnoj policiji o aktivnostima ostalih.

Jedini živ se vratio Tito.

Posle Drugog svetskog rata, već novembra 1944. u beogradskim omladinskim časopisima su se, kao deo međuratne ovdašnje pop-kuture, štampali novi ili preštampavali stari, uglavnom domaći stripovi. Onda je prvo iz “Pionira” iščezao “Paja Patak”. Potom su ruski drugovi skrenuli pažnju srpskim i jugoslovenskim komunistima da su stripovi truli imperijalistički proizvod za zaglupljivanje širokih narodnih masa.

Oni koji nisu bili u partiji, na primer onaj autor “Maksima”, Đorđe “Đuka” Janković, ili predratni izdavač Aleksandar Ivković, počeli su da štampaju i privatne stripske zabavne časopise.

Onda su “svesni omladinci” i verni partijski kadrovi decembra 1945. generalno napali preko partijskih glasila strip. Potom su usledile i sudske zabrane pojedinih izdanja. Već od 1946. stripovi realističke stilizacije i avanturističke crtane priče su se pojavljivali u zanemarljivom broju, a 1947. su i nestali. Stripa je bilo samo tu i tamu u obliku proširenih karikatura u sekvencama, i manje-više groteskne stilizacije u satiričnom listu “Jež”. Obnovljeni predratni “Ošišani jež” promenio je i naslov i koncepciju. Postao je takođe, samo vizuelno i karikaturalno, glasilo partijske ideologije koje je kritikovalo truli kapitalizam, imperijalizam kao najviši stadijum kapitalizma itd.

E, ali 1947. su ruski “vojni savetnici” prvo pokušali da preuzmu komandovanje nad celokupnom jugoslovenskom vojskom. Potom su neke ovdašnje fabrike rastavljane i odnošene u Rusiju. O tome je pisala ovdašnja štampa, ali nigde je nema digitalizovane. I danas moćne službe to onemogućavaju, kako se narod ne bi podsećao, prvo velike “ljubavi” i slepe odanosti ruskoj Kompartiji 1944-1948., a onda naglog raskida 1948.

Čuveno Titovo “Ne!” 1948. godine i raskid sa SSSR usledilo je, ne zbog stripa i vestern filmova (koje je Tito obožavao-postoje zapisi da je svako veče u svom bioskopu gledao po jedan, i po naslovima koji), nego jer je Staljin najozbiljnije radio na tome da ga fizički likvidira i zameni vernijim sledbenikom. Znalo se i kojim, a njega bi paranoik takođe zamenio, no detalji nisu važni. Već je likvidirao bugarskog lidera Georgija Dimitrova, takođe relativno liberalnog.

Prve 2 godine novoformirana CIA i američka administracija, pa i ceo Zapad, nisu verovali da je ovaj sukob stvaran, nego da je fingiran. U Srbiji i Jugoslaviji je 1948-1950. vladala glad jer nije imalo više odakle da kao komunistička zemlja kupujemo hranu i ostalo. No, 1950. su na Zapadu bolje proučili situaciju i SAD je prvo poslao Titu mlazne avione, zatim su stigli stripovi, svi aktuelni filmovi, džez muzika, prevodi književnih dela… Videti opet ilustracije br. 75.

Od tada je Jugoslavija, malo duža od 900 km i šira od 400 km, a koja se sastojala od 6 republika (danas nezavisnih država), postala kapitalistički propagandni izlog za komunističku Istočnu Evropu. Sa jugoslovenskim pasošem je moglo slobodno da se putuje po celom svetu. YU je postala deo Evrovizije, a ne komunističke Intervizije, pa smo imali sve aktuelne svetske TV serije. Uz dužno poštovanje prema dr Radini Vučković (ilustracija br. 75), koja ne voli SF, mi smo imali i TV serije “Star Trek”, “Lost in Space”, dečju “Sezam Street”… i još mnoge koje njoj nisu bliske.

Rođen sam u gradu Subotica na severu današnje Srbije, pre 2.000 godina Limesu (granici Rimskog carstva), a tada i danas 10 km od Mađarske, u ono vreme granice komunističkog “lagera”. Sredinom šezdesetih tu je američkim novcem podignut TV relej, stub visok oko 100 m. Posle toga, preko njega, sve što se ovde emitovalo na TV, moglo je da se vidi do Budimpešte. Za Slovačku nisam siguran, jer panonsku ravnicu prekida planinski lanac Visokih Tatri…

Prvi mađarski prevod serije albuma “Asteriksa” krajem sedamdesetih je štampan u Novom Sadu, tobože samo za mađarsku nacionalnu manjinu u Srbiji…

S druge strane, odavde su na Zapad smeli da idu samo filmovi o bedi, romskom životu, socijalnim problemima, “crni talas”, i slično, ali ne i urbani filmovi, mjuzikli i komedije, kako neko na Zapadu ne bi pomislio da i u komunizmu može da se dobro živi.

Bilo je tu i neke pravde. Od mlaznih aviona do Orvelove “1984” sve je bilo plaćano iz fondova o kojima se mnogo ne priča. Kada sam posle 2000. u svom stanu Marku Brajantu, piscu istorije britanske karikature, ponosno pokazivao srpsko izdanje “1984” iz 1967. on je obećao, da će kada se vrati u London, kod izdavača u kojem je bio ranije zaposlen kao urednik, proveriti da li su plaćena izdavačka prava. Proverio je. Javio mi je da su uredno izmirena, ali nigde ne piše od koga…

No, iz komunističkog sveta su neprestano stizale osude da je YU revizionistička i da je “izdala stvar”, a i u Srbiji su još postojali neki razočarani našim zaokretom ka Zapadu. Neki su oko 1948. i kasnije otišli u Rumuniju, Rusiju, Bugarsku, pa su čak i sa Zapada agitovali u Jugoslaviji za obnovu bratskog komunizma sa Rusijom……

Jedan od njih je bio i Vlado Dapčević, mogući Staljinov novi poverenik za Srbiju i Jugoslaviju, Titov otvoreni protivnik.

I tako, dogovore se Tito i Čaušesku da rumunska obaveštajna služba Sekuritate u hotelu u Bukureštu otme Vladu Dapčevića i preko Dunava ga prebaci kolegama iz Udbe. To je stripovano (ilustracija br. 73).

Dil je napravljen, naravno na štetu rumunskih građana.

Čaušeskuovi ljudi nagovore Dapčevića, koji se 1975. za čvrstorukaški, “izvorni” komunizam borio iz kapitalističkog Brisela, da malo svrati do Bukurešta. Ko zna šta su mu naobećavali. Kako piše “Politika”, Dapčević je bio u hotelu sa Aleksandrom Opojevićem, radio-novinarom informbirovske radio stanice na kratkim talasima, koja je širila komunističku propagandu prema Jugoslaviji.

Opojevića i još jednog srpski agenti ubiju, Dapčevića otmu iz hotela i prebace preko granice u Centralni zatvor u Beogradu.

Sve Titove protivusluge Čaušeskuu se za ovo ne znaju (neke se navode u delu stripa iz ilustracije br. 73), ali jedna je .ana, pa je ostao trag. To je aneks međudržavnog sporazuma o ubrzanom vraćanju građana obeju zemalja ako ilegalno pređu granicu. Mnogi Rumuni su Srbiju i Jugoslaviju doživljavali kao ostrva slobode i prelazili tajno čamcima preko Dunava, bežeći i peške, ako je Dunav bio zaleđen ili kopnom preko dobro čuvane rumunske granice. No, nisu znali da se, kada stignu na našu obalu a ne upucaju ih rumunski graničari, odmah privode i trenutno vraćaju u ruke tamošnjoj tajnoj policiji, da bi završili pred streljačkim strojem.

Čak je i jedna manja jedinica od 18 rumunskih vojnika čamcima prešla na srpsku stranu, ali su po ugovoru opkoljeni. Koliko su Rumuni bili očajni najbolje govori to što su se šestorica odmah ubila, ostali su ili ubijeni ili vraćeni.