STRIP U ISTORIJI I ISTORIJA U STRIPU, NE SAMO SRPSKOM

ISTORIJA (MASOVNIH) ZLOČINA U STRIPU

Slobodan Ivkov

Američki naučnik dr Frederik Vertem (Dr. Frederic Wertham) je u svom za istoriju svetskog stripa važnom eseju “Zavođenje nevinih” (“Seduction of the Innocent”) iz 1953, pretočenom u definitivni oblik knjige aprila 1954, tvrdio da seksualne konotacije i prikazano nasilje u stripu, bez obzira na povod i žanr, negativno utiču na razvoj ličnosti mladih, a i na društvo i čitaoce u širem smislu.

U Srbiji i Jugoslaviji, čija je Srbija bila republika (uz njih još pet), glavni urednik neke izdavačke kuće ili redakcije, pa i stripske pre sredine osamdesetih nije mogao da bude postavljen a da nije bio član Komunističke partije, koja je iz tog naziva šezdesetih prenaslovljena u Savez komunista Srbije, tj. Jugoslavije (SKS i SKJ). Ti partijski aparatčici, bez obzira na to što je strip bio dozvoljen, a i oni su ga (uglavnom) voleli, bili su odgovorni Gradskom komitetu SKJ i naučeni na poslušnost autoritetima.

Na svu sreću taj Vertemov esej (knjiga) nije preveden na srpski, ali nažalost jeste američki Stripski zbornik ovlašćenja (Comics Code Authority) i ti partijski stripski, neretko poluinteligentni i poluobrazovani kadrovi su ga jedva dočekali, jer – nešto se moralo slušati.

Uglavnom se radilo o nesposobnim rukovodiocima-oportunistima koji su, čuvajući svoja dobro plaćena rukovodeća mesta, mislili da sada moraju da se pokoravaju tuđim (američkim) pravilima iz anglosaksonskog prava iako je u Srbiji, em na delu tzv. “kontinentalno” pravo, em se radi o skupu pravila distributera stripova koji nisu smeli da osporavaju prve amandmane američkog ustava o slobodi štampe. Štampaj, brate, u SAD šta te volja! Problem je što ćeš finansijski propasti, jer niko neće hteti da te prodaje. Naši “kadrovici” to nisu razumeli.

U Srbiji takva pisana ograničenja nisu bila propisana, a još manje obavezna.

Za cenzuru su do oko 1988. bili zaduženi javni tužioci po sudovima, koji su, kada je njihova nadležnost ukinuta, u intervjuima priznavali da nisu stizali sve da pročitaju, pa su se oslanjali na doušnike iz redakcija i štamparija, i slične “pomoćnike”, zatim generalno na uobičajeno problematične listove, kao i na “crne” liste onih koji su već ranije pravili probleme, provocirali ili bili po zatvorima kao politički zatvorenici.

Nije u Jugoslaviji i Srbiji bilo nečega kao što je taj američki Kodeks.

Javni tužioci su se držali Zakona o javnom informisanju, Zakona o parničnom postupku, Krivičnog zakona i drugih zakona. Najvažnije je bilo da u stripovima ne bude nešto “protiv naroda i države”, poziva na demonstracije i štrajkove, otvoreno prikazanog seksa, nečeg politički problematičnog ili protiv Tita. Čak je bio usvojen i Zakon o zaštiti imena, lika i dela predsednika Tita.

U “Crnoj knjizi” zabranjenih štampanih izdanja 1945-1990. publiciste Marka Lopušine (dva toma) navedeni su i neki sudski zabranjeni stripovi (čak i istorijski “Marko Kraljević”), ali uz napomenu da mnogi “sumnjivi” stripovi i nisu bili odštampani. Iz redakcija ili štamparija su “pomoćnici” prve otiske nosili u komšiluk u Javno tužilaštvo, (nekim slučajem, smešteno pored štamparije ili u blizini) pa bi često “preventivno” bili zaustavljani, a urednici-komunisti u Gradskom komitetu, posle “drugarske kritike”, smenjivani.

Pošto je vrhunski srpski intelektualac Ranko Munitić, koji je 1975. uredio i specijalni broj časopisa “Kultura” o stripu, samo zbog informacije kulturnoj javnosti objavio Kodeks, srpski stripski urednici konačno nisu morali mnogo da misle, a imali su čemu da se pokoravaju, dodvoravaju i saobražavaju!

Toliko o srpskom “slobodarskom duhu” i integritetu, drilovanom 4-5 vekova pod Turcima i Austrijancima! Najiskrenije, i meni najbolje zvuči kada nam neki političar ili evropski činovnik-funkcioner stigne sa Zapada i počne sa tiradom o “slobodarskom i ponosnom narodu”, kao da se obraća nekom plemenu ili indijancima!

U Srbiji strip postoji i pre nego što su Turci dozvoljavali štampanje, jer su ilustrovana (pa i sekvencama) izdanja štampana u civilizovanijim sredinama pa donošena (švercovana ilegalnim kanalima) u Srbiju: Austrija, Nemačka, Mađarska, Italija… Na primer, detaljno se može videti deo kataloga iz Italije u knjizi “Editori Veneziani dei libri Serbi 1519-1824” (“Venecijanski izdavači srpskih knjiga 1519-1824”, ISBN 978-86-85597-22-0 AP).

Prvi moderno koncipirani novinski avanturistički, realistički dnevni stilizovani strip, ako izuzmemo “Diznijeve”, “Tajni agent X-9” scenariste Dešajela Hemeta i crtača Aleksa Rejmonda (o tome nešto kasnije) štampan je u dnevnom listu “Politika” od 20. oktobra 1934. (ilustracija br. 36).

Sledila ga je konkurencija u drugim beogradskim dnevnim listovima (na primer, u “Vremenu”), ali i specijalizovani magazini.

Publicistički radovi su štampani uporedo. To su obično bili tekstovi o autorima ili samim stripovima, ali studiozna teorija u zasebnim kulturnim časopisima je, u stvari, započela oko 1974. ustanovljavanjem časopisa za teoriju stripa “Pegaz” urednika Žike Bogdanovića.

Pomenuti Časopis za teoriju i sociologiju kulture i kulturnu politiku “Kultura” br. 28/1975. beogradskog Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, sa podnaslovom: “Strip – deveta umetnost”, objavljen je 1975. (ilustracija br. 117).

ilustracija br.117. Naslovna stranica Časopisa za teoriju i sociologiju kulture i kulturnu politiku “Kultura” br. 28/1975., izdavač Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, sa podnaslovom: “Strip – deveta umetnost” , Beograd 1975.

Tu je urednik Ranko Munitić, tek informacije radi obrazovanijoj publici o istoriji stripske i pop-kultur u svetu, pored mnoštva eseja o stripu na oko 270 stranica, povodom 2 decenije postojanja, 1975. objavio i Comics Code. To je u stvari bila druga verzija, jer tekst CCA je, kao što znamo, u SAD imao nekoliko izmenjenih i dopunjenih verzija.

Odjednom su u srpskim prevedenim avanturističkim stripovima retuširane (brisane) strele kojima su indijanci gađali “plave bluze” (jedna probodena strela je bila dovoljna, ostale su suvišne, mislili su ovi partijski aparatčici), neko na crtežu bi pretio stisnutom šakom drugoj osobi, dok bi ova držala ruke podignute uvis (retuširan je pištolj iz stisnute šake, slično kao i nož u kasnijim verzijama prvog stripa o Betmenu Boba Kejna), menjani su tekstovi, u redosledu (na primer seriji svesaka “Alan Ford” u Hrvatskoj) preskakane su čitave epizode…

Tužne priče srpsko-jugoslovenskog podaništva, i ilustracije kakvi ljudi su postavljani za urednike samo zbog “moralno-političke podobnosti” (eufemizam za članstvo u komunističkoj partiji), kako je formalno glasio uslov za glavnouredničko mesto u nekoj (novinsko)izdavačkoj kući. Neki su u stripske redakcije slani iz “ozbiljnih listova” po kazni. Nije u pitanju bila samo politička greška, već i alkoholizam, kriminal…

O tim primerima potpuno nepotrebne cenzure pisani su u Srbiji u slabo uticajnoj “intelektualnoj” štampi ironični tekstovi i cinični eseji, za koje aparatčici nisu marili…

Nije mi poznato kako je bilo u ostalim delovima vanjugoslovenskog Balkana, i jedva čekam da pročitam nešto o tome.

Ali kriminal je zaista bio najinteresenatniji publici. Kao što u cirkusima najšira publika najviše voli da ulazi u “tunele strave” ili da u bioskopima gleda horor-filmove, kao što su se u Engleskoj ili Francuskoj u 17, 18. i 19. veku obožavala javna pogubljenja, tako i nasilje u stripovima nije bez uvek očekivanog odjeka u javnosti!

I ono nesporno ima svoju stripsku istoriju.

Na primer, od 3 navedena nemačka stripa, svaki može da se računa u nekakve istorijske stripove, i to, prvo, one koji se bave presekom života marginalaca i ljudi sa socijalnog dna u SAD (po književniku Čarlsu Bukovskom) i, drugo, istorijom nemačkog kriminala, odnosno istorijom serijskih ubistava.

Strip iz 2010. prati Frica Harmana (Fritz Haarmann) koji je 1918-1924. u Hanoveru ubio više desetina osoba. Meso je jeo, višak prodavao mesarima, a kosti i lobanje bacao u reku Lajnu. Dokazana su mu 24 ubistva, ali kada su zgroženi stanovnici i odlučna policija čak isušili rečicu Lajnu da bi pregledala dno, našli su oko 500 kostiju i nešto lobanja. Nije dokazano da je za sve kriv Harman (ilustracije br. 118 i 119).

Usput, nijedno ubistvo, “priprema jela” ili čin nasilja nije eksplicitno prikazan, osim jednom, kada je Harman neuspešno pokušao da siluje, verovatno posle i ubije jednog svog poznanika. Možda zaboravih da kažem, ali njegov “ukus” je bio drugačiji od Đeka Rasparaća. Privlačili su ga muškarci, i to mlađi.

“Harman” je u svakom pogledu “monohromatski” strip, naglašeno “stišane”, i likovne i tekstualne naracije.

Ta dva Per Meterova po svemu šokantna stripa nagoveštavala su još prevoda sa nemačkog, ali – nije ih bilo.

Nagađam, zbog 4 razloga.

Prvo, ovde se “Harman” slabo prodavao.

Drugo, nacrtan je crno-belo, običnim olovkama, i to osrednje, uz nesporno mnogo uloženog truga i disciplinovanosti. Eufemistički ocenjeno: zanatski korektno.

Treće, pedantno je stilizovan, bez bria i ekspresije koji bi se očekivali od takvog narativa i teme.

Četvrto, držim da se srpski čitalac teško identifikovao sa mentalnim sklopom glavnog lika, bolje rečeno s metodologijom zločina tipa koji ume da se okolini uklopi mimikrijom (uljudni pozdravi, uredno brijanje, pedantno odevanje…).

Naime, od iskusnog srpskog policajca-kriminologa koji se nagledao svega, pouzdano sam saznao da u Srbiji, proporcionalno broju stanovnika i površini, ima i više ubistava nego u Nemačkoj, ali se to ovde uglavnom čini pojedinačno, afektivno ili u manjim “količinama”: klanjem, udarcima sekirom, nožem ili pucanjem. Pravih serijskih ubica, da ne pominjem nekakav stil ili prefinjenost, u srpskoj istoriji nikada nije bilo. Bar na domaćem terenu. Stoga, na moju žalost, ni u istoriji stripa. Mi Srbi volimo takmičenja, ne samo u sportu, ali do 21. veka u lokalnim serijskim ubistvima se nismo iskazali, dok su neki naši ljudi izvan granica činili grozne masovne zločine. Pogotovo u ratovima.

U specifičnoj istoriji serijskih ubica u svetu je nesporno najpoznatiji Džek Trbosek (Jack, the Ripper), a u stripskoj istoriji istorije serijskih ubica za sada mi je vrh žanra “Iz pakla” (“From Hell”), scenariste Alana Mura (Alan Moore) i crtača Edija Kembela (Eddie Campbell), kreiran i štampan u Engleskoj 1988–1996.a u Srbiji nažalost preveden tek 2013. kod beogradskog “Darkwood”-a. I tu smo neoprostivo mnogo kasnili, a i stranice ove “biblije” stripskog kriminala, istorije kraljevske porodice i teorije zavera nisu sukcesivno kumulativno numerisane, već samo po epizodama! U podžanru o serijskim ubicama, ova tvrdo ukoričena stripska knjiga velikog formata na, aproksimativno, po mojoj računici 590 stranica je možda i u celom svetu neprikosnovena.

Za masovne ubice potrebni su sistematičnost, pedantnost, dobra organizacija, pažljivo planiranje i samozatajnost, za šta Srbi sa svojim većinom infantilnim strukturama ličnosti, prevelikom pričljivošću, prenaglašenim sujetama, lošom organizovanošću, odsustvom samozatajnosti, pripremljene logistike i kratkovidošću – nisu dovoljno kvalifikovani. Tu su za sada majstori Austrijanci, Nemci i Englezi, nađe se i po koji Švajcarac, ali za Kinu, Japan, obe Koreje i Indiju nemam podatke, pa ostajem uzdržan…

Bio je jedan Rus koji je u vreme komunizma tamo harao, ali zaboravio sam mu ime. Gledao sam rusku TV seriju o njemu. Kao i Džek, i Rus se valjda “bavio” ženama. Koliko znam, nije stripovan. Čudno, Rusi su oduvek nezainteresovani za strip, što je za mene velika misterija.

U ovoj vrsti istorije (i stripa) Slovenci su u vreme SFR Jugoslavije imali sličnog lika, Metoda Trobeca koji je jadnice kupio na železničkim stanicama, silovao, ubijao i na kraju pekao u pećima za hleb (kruh). Imao sam zadovoljstvo da, kaourednik za strip (nažalost, kao ne-član Partije, pa ne i glavni urednik) u beogradskom studentskom časopisu “Vidici” br. 235, prijatno iznenađen stripskim pristupom umetnika Zorana Smiljanića ovom istorijski tačnom događaju, premijerno 1985. objavim strip “Kuća Metoda Trobeca” / “Hiša Metoda Trobca” ( Ilustracije br. 102a i 102b).

Ilustracije br. 102a i 102b .Dve prve i dve poslednje uporedne table, “holivudske” i slovenačke verzije “opusa” Metoda Trobeca, časopis “Vidici” br. 235 (1/1985.), str. 70-75, izdavač UK SSO Beograda, januar 1985.

Naime, Smiljanić je napravio 22 table stripa, po 11 uporednih. S jedne, desne strane na slovenačkom je bio relativno realno prikazan istorijski događaj iz policijske dokumentacije i novinskih izveštaja o socijalnom dnu na kojem se to stvarno dešavalo, dok je sa druge, leve strane bila jedna moguća alternativna verzija adaptiranog istog događaja, ali kako bi to bilo glamurozno prikazano u fiktivnom holivudskom filmu režisera Brajana de Palme (Brian de Palma) “The House of Metod Trobetz”, uz najavu nastavka “Povratak Metoda Trobeca” (“Return of Method Trobetz”)… De Palma je našao dokumente o Trobecu pa se dao na inspirativan posao…

Poenta je u tome što je Smiljanić svoj kratak strip o serijskom ubici nacrtao 1984. i poslao ga na konkurs časopisa “Vidici”, pa je objavljen januara 1985., dok je “From Hell” nastajao tek oko 3 godine kasnije, i u nastavcima štampan 1988-1991-1996. O toj razlicu u istrajnosti i dugotrajnoj posvećenosti nebalkanaca zapadnjaka sam malopre pisao! (ilustracije br. 103a i 103b)

Slovenci su tim povodom napravili i pank-grupu “Trobecove krušne peći”, ali to je deo eventualne istorije balkanske rok-muzike, a ne istorije stripa. Nažalost! Ludilo od svirke i razvaljivanja! Koncerti su im bili neviđeni pandemonijum!

Sa uvođenjem kablovskih TV kanala poslednjih decenija 20. veka, i u Srbiji se stvari u smislu, ako ne baš planiranih serijskih ubistava, a ono bar masakra u 21. veku “popravljaju”. Lep nagoveštaj je bio pomenuti rekord iz 2009. sa 9 žrtava. Tako smo 2013. konačno na domaćem terenu dobili i jednog manijaka koji je premašio broj 10! No, ni on nije nešto mnogo planirao. U jednom srpskom selu je ustao u ranu zoru, napunio pištolj, pa zeređao po kućama. Ubio je 13 rođaka i komšija, pa onda i sebe (valjda da ne ostane baksuzan broj), ali je svih 14 poslova obavio namah, za 1 čas. Ni danas niko ne zna zašto!

Bilo je i pre zapaženih pokušaja da se uđe u istoriju srpskih i svetskih zločina, kada je jedan tip 2007. prvo hteo da se ubije skokom u bunar, a kada ga je prijatelj spasao i odvratio, ovaj je otišao kući po pušku i redom ubio 9 komšija uključujući i spasioca, valjda u znak zahvalnosti – da i njega spase od ovakvog života u Srbiji.

Ništa od toga nije ozbiljno stripovano, a takav materijal…

Sreća u nesreći građanskog rata u Jugoslaviji 1991-1995. i bombardovanja Srbije od NATO 1999. godine, što jeste deo istorije, pa i jugoslovenske i balkanske stripske (svakih pola veka mi ovde moramo da se malo pokoljemo, kao ono 1941-1945. ili pre toga, pa – zna se – u Bukurešt na .ivanje mira…) je to što su srpski lekari-hirurzi, kao u romanu, filmu ili TV seriji “Meš” (“M.A.S.H.”), imali mnogo prilika da vežbaju. Zbog tih specifičnih znanja stečenih in vivodosta ranjenih Srba je spašeno.

Na primer, onaj prethodni “takmičar”, koji je ciklus započeo neuspelim skokom u bunar, puškom je teško ranio i 2 osobe. Izvežbani hirurzi su ih spasili.

Lako je moglo da se dogodi da 2016. dobijemo novog rekordera, koji je sa automatskom puškom “kalašnjikov” (koju je, naravno, nelegalno posedovao) upao u prepuni seoski kafić i nasumično pucao ubivši 5 osoba, ali srpski hirurzi su “izvukli” čak 22 lakše ili teže ranjena gosta.

Ako obratimo pažnju na mesta radnje ovih istorijskih događaja u pitomo mirnodopsko vreme, to su, kao u “Kući Metoda Tobeca”, manje urbane aglomeracije, provincija, zabit ili sela.

I u SAD svako malo neko uđe sa automatom u školu ili kafić (ali planirano ponese zaštitni pancirni prsluk, za razliku od Srba kojima samo padne mrak na oči – niko ne zna zašto!), pa premaši srpski rekord masakra u individualnoj kategoriji, ali i tamo u SAD su mesta radnje relativno manja mesta, bar po tamošnjim standardima.

Šta se događa(lo) na balkanskim ratištima, ili sada u Ukrajini – to niko ne zna. I bolje što je tako!

Nažalost, o ovim istorijskim događajima u Srbiji nema mejnstrim-stripova, osim u svetu srpskog andergraund stripa, koji je apsolutno posebna oblast, uglavnom polje kseroks-arta. Ima i regularno štampanih izdanja u veoma ograničenim tiražima sa neopisivim krvoprolićima nad kojima bi i čestitog dr Vertema srce izdalo. Na hiljade serija u poslednjih pola veka, od kada je oko 1970. u knjižare i papirnice na uslugu građanima stigla kopir-mašina. Moj stav je da Berlinski zid nisu srušili buldožer i macola, nego kseroks-mašina.

Verujte mi na reč, srpski stripski andergraund je alternativni univerzum za sebe, u kojem se ne zna šta je istinito, šta je istorija – šta nije. Premda, obožavam ga zbog razularenosti! A svi ti stvaraoci, od kojih većina i ne zna da crta, kao i Harman – izgledaju vrlo pristojno i prema nama starijima se uljudno ophode.

Pošto nismo deo Evropske unije sa baš strogim zabranama pušenja na javnim mestima, kaznama za bacanje opušaka i drugim ograničavajućim pravilima, na polju srpskog stripskog andergraunda, neregulisanog nasilja, seksa, perverzija i droge su se, posle ex-YU kriminalaca vezanih za političare, odmah ponovo objedinili ex-YU narodi. Prvenstveno oni čije države su već članice EU, Slovenija i Hrvatska (koja nije deo Balkana). Zajedno se ti istomišljenici u našoj “divljini” okupljaju na festivalima andergraund stripa, koji su sami za sebe istorija ludila!

Onda, mi ovde na Balkanu nikada pouzdano ne znamo ni koliko je na Zapadu napredovala aktuelna “politička korektnost”, pa da nekoga ne uvredimo sa ovdašnjim andergraund stripom…

Osim toga, u SAD jedan drugi Mur, ne Rodžer – Rodžer Mur (Roger Moore, promućkano – ne promešano), već Majkl (Michael Moore), to bar filmuje u svojim maestralnim dokumentarnim dugometražnim filmovima. Na Balkanu je “Kuglanje u Kolombajnu” svakodnevica! Mi smo imali odgovarajući dokumentarni film te vrste još pre nekoliko decenija. “Vidimo se u čitulji” (istorija ubistava, naručenih, političkih, između bandi koje sada Politički korektno zovu “klanovima”…) je nekoliko puta nagrađivan na međunarodnim festivalima.

Makedonci, pre nego što su ih naši zapadnoevropski prijatelji preimenovali u Severne Makedonce, o ovom balkanskom “splinu” su snimili urnebesni igrani film “Balkan-kan”.

Preporučujem da pogledate na internetu trejler ili makar video spot “Baba Zula” muzičara Kirila Džajkovskog, sa veoma indikativnim scenama iz filma. Jedan Italijan na Balkanu traži nekakav tepih, preko albanske i ostalih lokalnih mafija, ali ni on nije glavni lik, niti je tepih važan, osim kao “mekgafin”, već prikazivanje mentalnog sklopa Balkanaca…

EKONOMSKA RAZMENA I ISTORIJSKA RAZMENA VATRE
BUKUREŠTANSKI MIROVI I RATOVI