Table of Contents
Kako rekosmo, Prvi bukureštanski mir
Turci opet povratiše Beograd 1740.
Granica dva carstva, austrijskog i turskog, uspostavila se uskoro, s jedne strane u gradu Zemunu na reci Dunav, i s druge na reci Savi, odnosno na ušću reke Save u reku Dunav. Dakle u podnožju beogradske tvrđave Kalemegdan.
Sa tvrđave se vidi Zemuni breg, a sa reka se sa turskih brodova može lako gađati topovima.
A i Rusi su čekali svoj trenutak. Janičari su 1804. računali da zimi do Istanbula vesti o događajima oko “seče srpskih knezova” i neće stići, a da će do proleća u Srbiji, kao svršen čin, potpuno preuzeti upravu. Malobrojni preostali srpski ugledni ljudi su se obratili Đorđu Petroviću “Karađorđu” da ih povede u ustanak. On je, iako nepismeni trgovac stokom, prošao u gradu Somboru (danas na severu Srbije) austrijsku vojničku obuku. Prvo je 1788/1789. služio u austrijskom “frajkoru” Radiča Petrovića, a potom, kada se vratio, kao iskusni vojnik čak i bio “buljubaša” (neformalni čin između višeg poručnika i kapetana čete vojnika) u turskoj vojsci, kada je beogradski vezir Mustafa-paša interno vodio pomenute velike borbe protiv Pazvan-Ogluovih janičara.
Dakle, vođa srpskih ustanika se borio i na strani Austrije i na strani Turaka, kao i Aleksa Nenadović. Imao je iskustva, kako god okrenemo.
Posle se i Karađorđe vratio svom domaćinstvu i trgovini svinjama, misleći da su mu janičari oprostili. Kada su mu bivši borci javili da su posekli Nenadovića, Birčanina i još neke njegove saborce, te da ni on neće proći bolje, video je da je đavo odneo šalu i stavio se na čelo ustanka.
Teško da je imao drugog izbora, a da ostane živ.
O tom Prvom srpskom ustanku, pokrenutom 14. februara 1804. na čelu sa Karađorđem, postoje mnogi srpski stripovi. U nekima je ustanak samo okvir u kojem se govori o stvarnim ili izmišljenim osobama. Pobuni su se pridružili i mnogi “hajduci”.
Da konačno nedvosmisleno pojasnimo: to su od proleća do jeseni bili “sezonski odmetnici” i bande drumskih razbojnika, koji bi se zimi sklonili ili kod zaštitnika (“jataka”) ili u svojim domovima, ako se do tada u komšiluku ne bi pročulo čime su se bavili. Na primer, hajduk Veljko Petrović rođen je oko 1780. On, iako takođe Petrović, nije rođak Karađorđu. Podsetimo, Srbi i nisu imali prezimena ispod drugog “kolena”. Prezimena su se dobijala po imenu oca ili očuha, pa je i Veljkov bio neki Petar.
Hajduk Veljko je bio istorijska ličnost, istaknuti ustanik, nažalost poznat po svojeglavosti i nasilništvu. Došao je 1807. u sukob sa Karađorđem i štabom srpskih ustanika (“Senatom”/”Praviteljstvujuščim sovjetom”), jer je terorisao i miroljubivije Turke i Srbe, a naročito Turkinje i Srpkinje (ilustracije br. 17, 18 i 19).
U istoriji srpskog stripa ima više stripova o hajduku Veljku nego o Karađorđu!
Zanimljivo je da su hajduci, dakle de fakto drumski razbojnici, koji su pljačkali kako Turke tako i srpske trgovce i putnike, među siromašnim narodom doživljavani kao heroji i pravednici. O njima je ispevano mnogo pesama u deseteračkom stihu, pevanih uz instrument “gusle” (pronounced: “goosle”), gudački instrument sa jednom žicom. U tradiciji je ostalo i mnogo romantičnih priča o hajducima.
Jedan od stripova o hajduku Veljku je kreiran kao stripovi Hala Fostera “Tarzan” i “Princ Valijant”, sa tekstom ispod dominantnih sekvencnih ilustracija (ilustracija br. 30)
Da podsetim, moderno koncipirani novinski strip (realistički stilizovan, avanturistički, serijalizovan, u kaiševima, sa tekstom u balonima, sa stalnim nosećim likom…) u Srbiji je prvi put objavljen 20. oktobra 1934. (ilustracija br. 36)
U beogradskom dnevnom listu “Politika”, samo nešto duže od jednog meseca posle završetka američke premijere prve epizode (u SAD, 22. januar – 11. septembar 1934.), svakodnevno je štampan “Tajni agent Iks-9” scenariste Dešajela Hemeta i crtača Aleksandera “Aleksa” Rejmonda (“Secret Agent X-9”, Dashiell Hammett & Alexander “Alex” Raymond).
Prvog dana je u “Politici” odštampano 6 kaiševa preko cele novinske stranice, čitava američka nedeljna serija, da bi se srpska novinska publika uvela u priču. Posle toga, svakog dana je objavljivan po jedan dnevni kaiš serije koji je slao King Fičers Sindikejt (King Features Syindicate) iz SAD (lustracija br. 36).
Ako se složimo da je istorija politike jednog naroda deo istorije tog naroda, onda su i stripovi o političkim akterima, i ličnostima tog naroda i o događajima vezanim za politiku, deo istorije u stripu, dakle svakako i istorije stripa tog naroda.
Već 5. januara 1935. pokrenut je u Beogradu nedeljni časopis “Ošišani jež”. U njemu je Momčilo “Moma” Marković stvorio lik Stojadina, skupštinskog poslanika iz srpske provincije koji je stigao u Beograd. Odmah se izborio za statusni simbol – ljubavnicu koja ostavlja svog muža zbog politički perspektivnog Stojadina, često putuje u rodni kraj, tu negde je i supruga Ristosija, politički događaji (istorijski i izmišljeni), spletke…
Možda baš ova serija može da se istovremeno smatra prvim srpskim serijskim, relativno realistički stilizovanim “pravim”, moderno koncipiranim novinskim stripom sa stalnim glavnim likom.
Sedište redakcije “Ošišanog ježa” je u početku bilo u centralnoj beogradskoj kafani “Ginić” (danas je tu Dom omladine Beograda sa salom Amerikana) i kao scenaristi su se javljale razne osobe. Urbana legenda kaže da je i naslov časopisa smislio kelner (Ilustracije br. 20 i 121).
Nego, da se vratimo srpskim hajducima u stripu.
Oni su u narodu vekovima usmeno i muzički mitologizovani kao borci protiv turskih okupatora, pa su se i manje ili više dobri pisci pozabavili ovom temom, čim su Turci 1830, posle nešto više od 400 godina i sve češćih ustanaka, konačno dozvolili štamparije, bolnice i škole u Srbiji, još uvek pod turskom upravom.
Teško, ali konačno se rađala pop-kultura sa neizbežnim “lakim štivima”.
Manje od vek kasnije, pisana palp-literatura na kioscima (tanke, nedeljne ili češće izlazeće, sveske trivijalne književnosti u nastavcima) između dva svetska rata i posle njih se podrazumevala.
Ponekad je bilo popularnih avanturističkih serija različitih žanrova (krimi, vestern, pseudo-istorijski…) koje su bile nižeg kvaliteta, ali su zbog tražnje izlazile i dva puta nedeljno. No, za početak štampana je jedna pilot-sveska nedeljno, uz senzacionalističke najave i reklamu, da bi se “ispipao puls publike”. Neki romani o hajducima bili su za ono vreme zaista estetski uspešni. Na primer, “Hajduk Stanko” književnika Janka Veselinovića.
U Hrvatskoj je i na kioscima u palp-literaturi popularan bio stvarni razbojnik “Čaruga” (pravo ime hajduka: Jovo Stanisavljević) sa svojom bandom iz šume (koketirao je i sa mogućom komunističkim revolucijom, da bi pridobio sirotinju na svoju stranu), koji je pljačkao i između dva svetska rata. Krio se po šumama sa svojim “gorskim ‘tićima”. Obožavao je da mu donose iz varoši palp-sveske o njegovim, uglavnom izmišljenim i preuveličanim ljubavnim i razbojničkim podvizima. Na kraju je osuđen i obešen, pa je serija roto-romana, na žalost hrvatskih pisaca i izdavača palp-svesaka, obustavljena. Postoji u Hrvatskoj i nekoliko stripovanih verzija (nadam se da će kolege iz Hrvatske ipak priznati da su na Balkanu, pa će priložiti strip o Čarugi), a i snimljen je odličan dugometražni igrani film režisera Rajka Grlića.
Naročito je u srpskom i jugoslovenskom narodu bio popularan pomenuti roman “Hajduk Stanko” Janka Veselinovića (1862-1905). Štaviše, čak je i posle Drugog svetskog rata u komunističkoj Srbiji bio deo obavezne školske lektire. Njega je još 1936. u dnevnom listu “Politika” u nastavcima stripovao sin ruskog diplomate Đorđe Lobačev, rođen u današnjoj Albaniji (grad Skadar) koji je prvi put stupio na tlo Rusije krajem svoje pete decenije života.
Ocu i majci nije padalo napamet da se vraćaju u Rusiju posle 1917. Đorđe, koga je u Crnoj Gori u manastiru Srpske pravoslavne crkve krstio crnogorski vladika, strip je upoznao živeći stalno u Beogradu i Srbiji, naravno preko “Politike”.
Kao i mnogi čitaoci “Tajnog agenta X-9” scenariste Hemeta i crtača Rejmonda, sa 25 godina postao je očaran njime. Prvo je honorarno sarađivao sa “Politikom”, “Ošišanim ježom” i drugim srpskim časopisima (stripski: “Mika Miš”, “Mikijevo carstvo”…), a zatim se i stalno zaposlio u “Politici” kao ilustrator.
Druga fascinacija kojoj je Đorđe podlegao bili su hajduci. Hajduk Veljko, hajduk Stanko i slični bili su srpski Robin Hud, Mali Džon i njihova banda iz Šervudske šume. Već 1935. Đorđe Lobačev je nacrtao, a 1936. objavio jedan strip o hajducima (ilustracija br. 21).
Posle nesrećnog, pomalo nasilnog povratka u Rusiju, gde mu je bilo zabranjeno da crta stripove, vraćao se u Srbiju, gde je 1965. opet nacrtao jedan strip o hajducima. Naravno, o hajduku Veljku (ilustracije br. 28, 29 i 31).
Ovo mora da se objasni detaljnije jer, prvo, to jeste deo i istorije, i istorije u stripu i istorije srpskog i balkanskog stripa a, drugo, lično sam poznavao Lobačeva i mnogo puta sam razgovarao sa njim o tome, pa imam pouzdane informacije (ilustracije br. 22-24).
Posle Drugog svetskog rata, u Socijalističkoj republici Srbiji, a i celoj Jugoslaviji, komunisti su podržali hajduke, literaturu i stripove o njima. Đaci su u školama učeni da su hajduci bili borci protiv “mrskog zavojevača”, okupatora i “nazadnog” feudalnog poretka, koji je prethodio “trulom” kapitalizmu i eksploatatorima.
Iako su na čelu Srbije i drugih republika u okviru Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), pre toga Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ) bili komunisti, nisu poslušali “bratsku” Rusiju da je strip društveno štetna tvorevina nastala na “trulom” Zapadu koju treba generalno zabraniti, pa je stripsko izdavaštvo u FNRJ i SFRJ cvetalo. Pored partizana, američkih i zapadnoevropskih stripova i – ono o hajducima!
Zbog mnogo ozbiljnijih ruskih “saveta”, “ohrabrenja” i “bratskih sugestija” od ovog o stripu (na primer, Rusi su tražili da njihovi “vojni savetnici” preuzmu komandu nad YU-vojskom), Srbija i Jugoslavija su 1948. raskrstili sa ruskom dominacijom, pa smo slobodno imali stripove i filmove i rok muziku i … sve što druge zemlje iz komunističke Istočne Evrope nisu imale. Osim toga, imali smo od kraja 50-ih pasoše sa kojima smo mogli slobodno da putujemo po celom svetu.
Lobačev je bio umetnik ruskog porekla koji se rodio 1909. u Skadru (turska teritorija, a od 1912. Albanija). Roditelji su odlučili da se iz Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca osnovane 1918. ne vraćaju u Rusiju posle revolucije 1917. Ostali su da žive u gradu Novi Sad. Kršten je kao Đorđe u gradu Cetinje (Crna Gora), a decenijama kasnije je preimenovan u Jurij. Prvi put je na tlo Rusije stupio tek 1955. u svojoj 46 godini. Na svoju žalost, u revizionističku YU i Srbiju su mu Rusi, i to uz posebne molbe i lične veze, dozvoljavali da dolazi samo jednom u 2 godine.
Hteo je i u Rusiji da objavljuje stripove. Nije mu dozvoljeno. Posle povratka iz Srbije, kada je jedan strip koji je crtao u beogradskoj hotelskoj sobi 1965. objavio u srpskom nedeljniku “Politikin zabavnik”, hteo je opet u Rusiji da pokuša sa istim, malo pojednostavljenim za tamošnju publiku, ali u suštini takođe stripom u novinama. (ilustracija br. 122 i 123)
Počeo je taj isti strip da objavljuje 1966/67. u lenjingradskom omladinskom listu “Kostjor”, ali mu je, po sopstvenom zapisu iz memoarske knjige “Kad se Volga ulivala u Savu” (izdavač “Prosveta”, Beograd, 1997.), oblasni komitet ruske komunističke partije naložio da odmah završi tu avanturu u svakom smislu ili…
Za svaki slučaj, Lobačev ih je odmah poslušao.
U navedenoj memoarskoj knjizi Lobačev je na str. 269 o tom istorijskom događaju i za srpski, ali i depresivnom za presečeni razvoj eventualnog ruskog stripa, napisao doslovno: “A za lenjingradski ‘Kostjor’ nacrtao sam prvi ruski strip ‘Uragan prihodit na pomošč’ – ruska varijanta ‘Saturn dolazi u pomoć’ “. Taj strip je prethodno nacrtao u beogradskoj hotelskoj sobi zime 1966. i, kada se vratio u Rusiju, objavljivan mu je od marta do jula 1966. u beogradskom nedeljniku “Politikin zabavnik”. “Ali Oblasni Komitet za kulturu zaključio je da su stripovi štetni za omladinu. Morao sam da ga završim u prvom narednom broju, pošto sam ga prilično skratio.“(ilustracija br. 123).
Imao sam čast da poznajem čika Lobačeva i da se, kada je dolazio, družim, a kada nije imao dozvolu za putovanje u inostranstvo, pa ni u Jugoslaviju, da se dopisujem sa ovim velikanom srpskog stripa (ilustracije br. 22, 23 i 24)..
I pored izuzetno teškog života, ovaj večiti optimista je preminuo 2002. u Sankt Peterburgu, u relativno dubokoj starosti. Slava mu!
Predložio sam mu da originalne table istorijskih stripova, koji su 1995/1996. bili deo moje putujuće autorske izložbe “60 godina domaćeg stripa u Srbiji 1935-1995” ostavi u trajno vlasništvo beogradskom Muzeju primenjene umetnosti, što mi je on i potvrdio u jednom od svojih pisama (ilustracija br. 25).
Inače, odgovorne osobe u galeriji u Suboticisu me zamolile da moj izvorni naslov “60 godina moderno koncipiranog domaćeg stripa u Srbiji 1935-1995″ skratim, pa sam to i učinio.
“Razmaženi” u Srbiji “Tajnim agentom X-9” kojeg mnogi u Istočnoj Evropi i nisu videli u svojim novinama, a o Rusima koji pre Oktobarsko-novembarske revolucije 1917. i nisu imali novinski strip a tek posle u komunizmu da i ne govorimo, mi ovde smo sve pre 1934. jedno vreme smatrali “prastripovima”.
Lobačev mi je lično pričao kako je i posle pada komunizma 1989. pokušao da utemelji strip u Rusiji, ali tamo jednostavno nije postojala čitalačka i izdavačka tradicija. U feudalnoj carskoj Rusiji do 1917. strip u novinama nije postojao, a posle Oktobarske revolucije 1917. zabranili su ga Lenjin, Staljin, Hruščov, Brežnjev i drugi komunistički lideri sa svojim komunističkim birokratijama, jer je navodno bio “imperijalističko kapitalističko sredstvo zaglupljivanja širokih narodnih masa”.
Ta velika zemlja sa bogatom klasičnom kulturnom tradicijom je iz feudalizma, preskačući kapitalizam (koji je i formirao moderni strip), direktno ušla u totalitarni komunizam (zvali su ga boljševizam, socijalizam i sl.).
Za mene će zauvek ostati tajna kako to da film, čiji se nastanak 1896. podudara sa postojanjem moderno koncipiranog novinskog stripa u SAD, u Rusiji nije bio nepoželjan, a strip jeste. Druge zemlje, od kojih su neke i balkanske, a kojima je političke i ideološke “smernice” diktirao SSSR, nisu mislile tako, ali Veliki Brat je nažalost određivao šta je poželjno a šta ne.
Želim da verujem da je do danas ovaj period 1945-1990. ipak i tamo uspešno nadoknađen.